Lidija Kujundzic's Online Office

Bahatost srpske elite

2011-04-02T11:59:00.007+02:00

Sve je to narod pozlatio!

Osim nezakonitog, koje se retko kažnjava, rasipanje para poreskih obveznika u Srbiji može biti čak i – zakonito

Sve što je u belom svetu neverovatno, u Srbiji je moguće. Recimo, Milanko Obućina vratio je novčanik sa sve 4.200 evra iako se hrani u sjeničkoj narodnoj kuhinji i tablete za srce secka na četvrtinke da bi njemu i ženi što duže trajale. I nije taj Milanko jedini. Što je država siromašnija, poštenih pronalazača kao da je sve više. U februaru se čulo za Bojana Jovina i Irenu Maletić koji su u tržnom centru Delta siti zaboravljen geltašn sa 3.000 evra vratili jer deci valja primerom naučiti šta je lepo vaspitanje! A stereotip o pokvarenom policajcu građanima je “pokvario” Dragan Nikolić koji je na bankomatu hotela Park vratio vlasniku svesku ispisanu na ruskom jeziku u kojoj je bilo ni manje ni više nego 8.000 evra.

Politički antropolozi tvrde da ovo nije pitanje ljudske prirode jer ona traži najjače i najefikasnije puteve da do nečega dođe, već porodičnog vaspitanja. Zbog tih ubogih i poštenih, koji ne shvataju da je kraduckanje OK, bahatost srpske elite sve više nervira građane. I ove godine gledalo se i slušalo o raskoši simbioze politike i novca na Biznis forumu na Kopaoniku.

Švajcarski ambasador Ervin Helmut naglas je primetio kako je ovaj srpski u zasenak bacio pravi Davos, a skandinavskog diplomatu je živciralo što se sa energijom bahate iako skoro niko od forumaša nije našao vremena da noću skija. Uprkos pokušajima, javnost ni ovog puta nije od organizatora - Saveza ekonomista Srbije i Udruženje korporativnih direktora Srbije - saznala koliko je skup koštao i koliko je od tih, po grubim procenama, 250.000 - 300.000 evra išlo direktno iz džepa poreskih obveznika. A verovatno da jeste, osim ako premijer i sva ta sila državnih činovnika nije sama, od svojih zarada, platila put, smeštaj i sve što su pojeli i popili. Ili, kako objasniti ministru da je u zemlji sa oko 700.000 apsolutno siromašnih neukusno javno hvaliti se kako ga tast toliko voli da mu je kupio sat od 15.000 evra (!?). I da je baš, baš blam što ga je kamera uhvatila kako se štrecnuo (možda iz straha za sat, a možda i iz pristojnosti) te je časovnik u džep turio pre nego što se rukovao sa predsednikom Republike i partijskim mu vođom. A šef države je skroman i na razmetljivu rasipnost osetljiv čovek. Čak nema ni stan, ni auto na svoje ime, što lepo piše u imovinskoj karti Borisa Tadića na www.acas.rs. Međutim, to predsedniku ne smeta da ga odnedavno voze službenim mercedesom koji je plaćen 620.000 evra. Ako je verovati medijima. Da li je ova kupovina hir ili nužnost utemeljena u realnoj proceni bezbednosnih rizika teško je utvrditi, jer da podsetimo, Tadić je prvi čovek države u kojoj je moguće, usred bela dana, na ulazu u zgradu Vlade, likvidirati premijera. Još je Imanuel Kant objasnio da je želja za moći čudovišna i duboko ukorenjena u ljudskoj prirodi. Ona lako iz slavoljublja prelazi u vlastoljublje koje kod „obolelog“ stalno treba pothranjivati darovima. U Srbiji to darivanje postaje problem jer oni koji su najbliže vlasti potegnu za javnim sredstvima koja bi vlast morala pravično da raspodeljuje. A kada se budžetski darovi (novac, uticaj, direktorske pozicije i one u upravnim i nadzornim odborima javnih preduzeća) čine samo „prijateljima“ i „saradnicima“, onda vlastoljublje mutira u gramzivost. Kod gramzivih ljudi nema empatije i nimalo ih nije briga u kakvoj su situaciji i građani i država sve dok je njima dobro.

Gramzivih, bahatih i rasipnih je u parlamentu, državnim institucijama, javnim preduzećima, pravosuđu ... očigledno više nego što građani mogu da podnesu. To je došlo dotle da se na protestu „Ustaje Srbija“, 25. marta na Trgu Nikole Pašića, okupilo više od 10.000 građana. A sve kako bi podržali nastavnike, medicinske sestre, lekare, policajce i zaposlene u pravosuđu koji već mesecima traže da sa Vladom, a ne kao onomad sa predstavnicima Međunarodnog monetarnog fonda, razgovaraju o svom materijalnom položaju i statusu. Očajni, zbog neispunjenih obećanja, sindikalci su predali pismo na pisarnici Predsedništva Srbije, u kome, između ostalog, piše: „Srbija se probudila, a predlažemo Predsedniče i vama da to hitno uradite“.

Jasnije od toga ne može biti, a ko ne veruje kakva nam je vlast, neka čita (i plače) uz, recimo, Izveštaj državnog revizora o trošenju budžeta za 2009. godinu (1336 strana). Crno na belo tu je objašnjeno zašto su podnete prekršajne prijave protiv 14 vladinih službenika. Od ukupno sedam nadziranih ministara, četvorica su nešto zabrljala. Poimence, to su Saša Dragin, ministra poljoprivrede; Milutin Mrkonjić, ministar za infrastrukturu; Žarko Obradović, ministar prosvete i Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalnu politiku. Ukoliko sud utvrdi da prekršaji postoje, slede kazne - od 5.000 do milion dinara. Jeste da je, do sada, po prijavi revizora jedino Predrag Bubalo, ministar trgovine u vladi Vojislava Koštunice, pravosnažno osuđen za nenamensko trošenje budžeta 2008, ali dobro je da se i javnost i političari navikavaju na činjenicu da za propuste u radu na kraju i ministri moraju da plate – makar i samo 50.000 dinara!

Godišnji izveštaj o radu Agencije za borbu protiv korupcije donosi, između ostalog, podatke o javnim funkcionerima i predmetima koje je obrađivalo Odeljenje za rešavanje o sukobu interesa.
Ukupno 2.012 funkcionera vrši 4.489 funkcija. Na lokalnom nivou, 109 funkcionera vrši jednu, 128 ima dve, 137 tri, a dva funkcionera vrše istovremeno pet javnih funkcija. Na pokrajinskom nivou četiri obavljaju jednu, 20 dve, i jedan funkcioner ima tri funkcije. Na republičkom nivou njih šest obavlja jednu funkciju, 69 istovremeno vrši dve, a petoro ima tri funkcije. Na portalu Pištaljka 21. marta objavljen je tekst „Čovek sa šest funkcija“ koji je posvećen Dušanu Nikeziću, savetniku premijera Cvetkovića. „Zakonom je sve legalizovano i sve se može. To vidimo od trenutka kada je usvojen Batićev amandman koji je uspeo da spasi vladajuću koaliciju tako što je, recimo poslanicima (zakonodavnoj vlasti) omogućio da istovremeno budu i predsednici opština (izvršna vlast). Ako, i samo ako je osoba podobna i namerna da služi interesima vladajuće koalicije može da beskrajno gomila funkcije u upravnim, nadzornim odborima i državnim institucijama. I ti neki u ovoj zemlji mogu da radi šta hoće i još da nam se svima smeju u brk“, smatra Marijana Milosavljević, koordinatorka Pištaljke kojoj je od jula prošle godine više od 700 građana prijavilo korupciju. U interesu javnosti, Agencija za borbu protiv korupcije je u odgovorima za NIN, između ostalog, pojasnila da se shodno zakonu o agenciji „učešće u radnim telima, koja se formiraju za obavljanje poslova u pojedinim segmentima javne uprave, ne smatra javnom funkcijom“, kao i da je „učešće u radu radnih tela obavljanje poslova u radnim telima oblik obavljanja poslova iz delokruga rada javnih funkcionera“. Uprkos svim nedostacima zakona, za Jovicu Zarkulu Agencija je nepobitno utvrdila da je u nedopustivom sukobu interesa.

On je u isto vreme državni sekretar Ministarstva infrastrukture, poslanik u vojvođanskoj skupštini i vršački odbornik. Pošto je ignorisao upozorenje, Agencija je zatražila razrešenje ovog funkcionera koji mesečno „zarađuje“ oko 250.000 dinara. Zarkula se žalio, Odbor Agencije je žalbu odbio, ali tu nije kraj jer on može povesti upravni spor. Nešto istine, ne baš tako malo, nađe se i u novinama gde piše da 713 upravnih odbora državnih firmi ima previše članova i da mnogi nemaju nikakve veze sa delatnošću preduzeća. Šampioni glomaznih odbora su Republički zavod za zdravstveno osiguranje (21 član), Fond za penziono i invalidsko osiguranje (20), Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju (14), Beogradske elektrane (13), Parking servis (12)... Ako je verovati kontroli budžetske inspekcije Ministarstva finansija, posebno bi bilo zanimljivo ko će odgovarati što je Fond PIO u poslednje tri godine davao donacije u vrednosti od preko 165 miliona dinara, kada je praktično sve vreme pred bankrotom.

Međutim, ni sindikalna borba se ne isplati svima podjednako. Kako je Tomislav Živanović, predsednik Sindikata prosvetnih radnika „Nezavisnost“, sam na televiziji rekao da mesečno zarađuje oko 1.500 evra. Čačkajući dalje, jedan beogradski dnevni list otkrio je i da Branislav Pavlović, vođa Sindikata obrazovanja, ima platu od 80.000 dinara, što je gotovo ništa u poređenju sa 138.000 dinara mesečnih prihoda Branislava Članka, čelnika UGS „Nezavisnost“ i 142.000 dinara Ljubisava Orbovića, prvog čoveka Saveza samostalnih sindikata.

„Srbija ima velikih problema sa rasipanjem javnih sredstava, ali je teško izdvojiti jednu oblast kao najproblematičniju. Za početak, treba reći da tu nije uvek reč o nezakonitom ili nenamenskom trošenju budžetskog novca, već o rasipanju koje može da se dešava u zakonskoj formi. Na primer, ako imate profitabilna javna preduzeća-monopoliste koji se oglašavaju, sponzorišu ili sprovode nabavke nepotrebnih usluga, to može i da se učini po zakonu, ali je rasipanje novca“, kaže Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija i dodaje da je zakonito i rasipanje kada se preko potrebne mere povećava broj zaposlenih u javnim ustanovama i administraciji. Potpuno isti efekat ima i neubiranje javnih prihoda, donošenje zakona koji stvaraju ogromne troškove primene u budućnosti.

Poput zakona koji omogućava konverziju prava na korišćenje građevinskog zemljišta u pravo svojine, iako će dobar deo tog zemljišta morati da bude vraćen kroz restituciju, jednog dana. On tvrdi: „Ponekad je i odsustvo manjih ulaganja rasipanje mnogo većeg budžetskog novca – kao, na primer, kada svedete budžetsku inspekciju i internu reviziju na nekoliko ljudi, a od njih se možete nadati da donesu velike uštede u budžetu, kada zbog manjka ljudstva državni organi ne mogu da izvrše u roku svoje zakonske obaveze, kada državni organi, građani i privreda troše tone papira i sate igrajući se poštara, umesto da komuniciraju elektronskim putem.“

Još više problema otvoriće se kada o predlogu zakona o finansiranju političkih partija bude odlučila Vlada, a zatim narodni poslanici. S obzirom na to da je i Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, nedavno rekao da bi „lično više voleo da država plati političke stranke nego da one nalaze sredstva tako što čine koruptivna krivična dela“, može se očekivati da će stranke imati jako malo sluha za građane i krizu, a da će svoje napore usredsrediti na to da se udvostruče budžetska izdvajanja za njihovo finansiranje.

Nažalost, ispada da osiromašena Srbijica u državnom vrhu ima previše onih koji se pouzdaju da će narod sve njihove interese i interese poslovnih, stranačkih i ko zna kakvih „prijatelja“ pozlatiti. I malo je nade da će oni, ko god bio na vlasti, sami od sebe promeniti sve dok ih neko propisno ne zastraši, bilo evropskim standardima bilo narodom i g***njivom motkom.

Objavljeno 31. marta 2011. godine u nedeljniku NIN br 3144. Gotografija preuzeta sa www.mercedes-benz.com.tr

Finansiranje stranaka

2011-03-27T15:21:00.007+02:00

Rovovska bitka Rekonstruisana Vlada Srbije trebalo bi u najskorije vreme da usvoji novi zakon o finansiranju političkih partija Iako su narodni poslanici pre šest godina usvojili Zakon o finansiranju političkih stranaka, nijedna pravosnažna presuda nije doneta. Nažalost, to ne znači da su partije u Srbiji operisane od političke korupcije već da jedan od najvažnijih antikoruptivnih zakona zapravo nije primenjivan. Za proteklih 20 godina višestranačkog života, nagledali su se građani Srbije svega. Nezavisne institucije su izveštavale o malverzacijama stranaka i u izbornim kampanjama i u redovnom radu, ali na kraju je bilo: nikom ništa. A i kako da se spreči muvanje, bar sa parama iz budžeta, kada su za kontrolu stranaka zaduženi skupštinski Odbor za finansije i Republička izborna komisija i kada ekskluzivno pravo da podnese prekršajne prijave ima samo predsednik odbora u kome sede parlamentarci, koji s jedne strane nemaju dovoljno stručnog znanja, a sa druge strane ponašaju se kao vojnici partije a ne predstavnici građana?! Kao što je dr Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbije, nedavno rekao na okruglom stolu o nacrtu ovog zakona, to je kao da hroničnog alkoholičara pripustite u prodavnicu pića!

S obzirom na to da je borba protiv korupcije - pored izručenja Ratka Mladića, Gorana Hadžića i sličnih Haškom tribunalu - glavni uslov za članstvo u Evropskoj uniji - napravljena je radna verzija potpuno novog zakona o finansiranju političkih aktivnosti. U toku je poliranje teksta koji je radna grupa Ministarstva pravde i Agencije za borbu protiv korupcije sastavila još u decembru 2010. godine i sada se čeka da rekonstruisana Vlada Srbije kaže svoje.

Naravno, mesta za usvajanje još neke preporuke i terminološku preciznost uvek ima, ali rovovska bitka će se voditi ne samo na vladi već i za skupštinskom govornicom. Sudeći po dosadašnjim varničenjima i tome da je prethodna vlada već jednom 28. februara 2011. godine odbila predlog - biće napeto, iako su i Venecijanska komisija, Grupa zemalja za borbu protiv korupcije Evropskog saveta (GREKO) i OEBS ocenili da je predlog zakona dobro napisan. Građanima preostaje samo da drže fige i nadaju se da predlog zakona neće biti uništen amandmanima poslanika.

„Među najpozitivnijim izmenama izdvojio bih izričitu zabranu posrednog finansiranja (npr. da neka firma plati reklamu umesto stranke koja se propagira) i snažna kontrolna ovlašćenja Agencije za borbu protiv korupcije radi utvrđivanja zakonitosti finansiranja. Nove su i norme o izbornom jemstvu, koje imaju za cilj da se budžetski novac ne rasipa za dotacije izbornim listama koje ne uspeju da osvoje ni jedan odsto glasova (0,3 odsto za manjine)“, kaže Nemanja Nenadić, programski direktor „Transparentnost Srbija“, dodajući da nema sumnje da je to pravilo nepovoljno za nove aktere na političkoj sceni. Ipak, to ne znači da se ograničava pasivno biračko pravo (učestvovanja na izborima) bez polaganja jemstva. Ono je uslov samo za dobijanje budžetskih subvencija. Nenadić misli da iole ozbiljnim takmacima, koji pretenduju da pređu cenzus i osvoje više od 250.000 glasova, ne bi trebalo da bude problem da takvo jemstvo pribave, imajući u vidu da će bez njega ostati samo ako ne osvoje ni 40-50 hiljada glasova.

U medijima se već spekulisalo da je G17 plus tražio da se budžetska davanja za finansiranje parlamentarnih stranaka sa 0,15 odsto udvostruče, da se smanje sredstva koja bi Agenciji za borbu protiv korupcije omogućila kontrolu partijskih finansija, kao i da se uplatnicama na račun stranke može donirati i po nekoliko desetina hiljada dinara. Potom je stranka G17 plus prozvala Ministarstvo pravde da je pod kontrolom Demokratske stranke i da koči donošenje novog zakona.

Nacrt zakon donosi promene u načinu raspodele budžetskih sredstava za političke stranke. „Predviđene su restriktivne odredbe prema strankama koje izlaze na izbore samo da bi kroz izborni proces zaradile nešto novaca. U tom smislu novi zakon može uticati na smanjenje broja političkih stranaka“, rekao je Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde 3. marta 2011. godine na okruglom stolu posvećenom novom zakonu. Homen, koji je već jednom najavio da će Vlada usvojiti ovaj predlog zakona, i dalje je optimističan i ne očekuje velike izmene. „Lično više bih voleo da država plati političke stranke, nego da one nalaze sredstva tako što čine koruptivna krivična dela,“ kaže Homen i dodaje da će posle još jedne dorade Venecijanske komisije zakon ubrzo biti usvojen u Skupštini.

Jedan od najvećih nedostataka sadašnje regulative je što prikupljanje novca za kampanju iz privatnih izvora može da iznosi svega 20 odsto od sredstava dobijenih iz javnih izvora. A kako su često stranke novac iz budžeta dobijale i posle održanih izbora, stranke su imale muke da izračunaju koliko novca mogu da prikupe iz privatnih donacija i priloga. I tako se pojavilo mnogo „ispeglanih izveštaja“ stranaka koje su naknadno pakovale troškove kako bi izbegle da prekorače zakonom dozvoljene iznose za finansiranje. Dodatnu komplikaciju pričinjava to što je strankama potpuno zabranjeno da se reklamiraju mimo izborne kampanje i što zakonskim okvirom nisu obuhvaćeni izdaci koji ne spadaju ni u redovan rad ni u kampanju. Stranke nemaju načina da prikažu troškove lepljenja plakata kojima se glasačima zahvaljuju na ukazanom poverenju ili troškove iz redovnog rada a koji su nastali u svrhu kampanje.

„Dobijali smo izveštaje o kampanjama na vanrednim lokalnim izborima 2010. godine, u kojima su stranke potrošile nula dinara u izbornoj kampanji“, kaže Zorana Marković, direktorka Agencije za borbu protiv korupcije koja je nadležna da kontroliše stranačke finansije samo u okviru izbornih kampanja. Kada bi se postojeći zakon primenjivao, neke od stranaka bile bi u velikom problemu jer su davale lažne podatke, jer se preko internet-prezentacija, izveštaja iz medija jasno vidi da su kampanje, čak i na lokalnom nivou, bile i te kako dinamične. Zorana Marković dodaje: „Za Agenciju je još veći problem što nema nijedan delotvoran mehanizam kontrole troškova u kampanji, niti ima kriterijum na osnovu koga bi utvrđivala količine, cene i kvantitet određenih aktivnosti stranaka u izbornoj kampanji. Prema sadašnjem zakonu, Agencija je prinuđena da se oslanjamo na posredne izbore, što nikako nije dobro za delotvornu kontrolu“.

Predlog zakona političkim strankama omogućava da i dalje dobijaju određena sredstva iz javnih izvora, ali i sredstva iz privatnih izvora privlače bez ograničenja, tj. samo atraktivnošću političke agende koju nude. Ovo je potpuno drugačija praksa od recimo Nemačke gde partije mogu godišnje da potroše 130-140 miliona evra. Namera ponuđenog rešenja je da većina sredstava partija dolazi iz privatnih izvora, što može biti komplikovanije za kontrolu, ali je svakako zdravije za dalju demokratizaciju političkog života.

„Verovatno u izveštajima stranaka dosta toga se stavlja sa strane, pa tako 80-90 odsto sredstava potiče iz javnih izvora. To nije dobro, jer stranke tako postaju deo državnog aparata, umesto da budu akter civilnog društva u polju političkog delovanja“, kaže Đorđe Vuković, programski direktor CeSID-a, dodajući da je drugi ništa manje značajan problem bio nejasan kriterijum podele javnih sredstava. U proteklim godinama praksa je bila na štetu velikih stranaka. Svim političkim strankama (izbornim listama) 30 odsto se delilo u jednakim iznosima, a ostalih 70 odsto shodno broju osvojenih poslaničkih mesta. Dešavalo se da od 22 izborne liste, 17 ne osvoji više od 0,5 odsto ukupnog broja glasova (što je manje od 10.000 glasova) a da su pri tome dobili značajna sredstva iz javnih izvora. Tu je bilo i drugih zloupotreba novca pa su se predstavnici raznih partija, o državnom trošku, šetkali po Vašingtonu, Briselu i ostalim inostranstvima. A poseban apsurd su bili predsednički izbori gde je pobednik u drugom krugu dobijao sav novac, oko četiri miliona dinara. Novi zakon predviđa da se polovina novca deli između svih predsedničkih kandidata, a da ako dođe do drugog kruga suparnici dobiju po četvrtinu ukupne sume.

Takođe, novina predloga zakona, po ugledu na recimo Veliku Britaniju, je uvedeno izborno jemstvo gde svaki politički subjekt mora da položi 20. deo sredstava od 0,05 odsto budžeta. Da bi stranka mogla da računa na pare države potrebno je da osvoji jedan odsto (tj. 0,3 odsto za manjinske stranke) ukupnih glasova birača. Ukoliko u tome ne uspe dužna je da novac vrati u roku od 30 dana.

Svim političkim strankama (izbornim listama) 30 odsto se delilo u jednakim iznosima, a ostalih 70 odsto shodno broju osvojenih poslaničkih mesta. Dešavalo se da od 22 izborne liste, 17 ne osvoji više od 0,5 odsto ukupnog broja glasova (što je manje od 10.000 glasova) a da su pri tome dobili značajna sredstva iz javnih izvora. Tu je bilo i drugih zloupotreba novca pa su se predstavnici raznih partija, o državnom trošku, šetkali po Vašingtonu, Briselu i ostalim inostranstvima. A poseban apsurd su bili predsednički izbori gde je pobednik u drugom krugu dobijao sav novac, oko četiri miliona dinara. Novi zakon predviđa da se polovina novca deli između svih predsedničkih kandidata, a da ako dođe do drugog kruga suparnici dobiju po četvrtinu ukupne sume.

Nezavisni stručnjaci strahuju da će se, jednom kada Agencija uspostavi efikasnu kontrolu nad svim onim što je regulisano, oni koji krše pravila o finansiranju dovijati tako što će umesto stranaka kampanju voditi neko drugi, npr. kao neko udruženje. Za skrivanje prihoda mogli bi da se iskoriste i zajmovi. OEBS i GREKO strahuju, ne bez razloga, da bi Agencija mogla da se nađe pod pritiskom ako zaista bude svoj posao radila kako treba.

Novi zakon takođe ne limitira ukupne rashode kampanje (zbog čega bi mogle još da poskupe), niti se zakup TV termina ograničava (a što bi moglo da se definiše i medijskom regulativom).

Redovno finansiranje stranka i njihovih izveštaja predviđeno je kroz kontrolu nezavisnih a licenciranih revizora. „Nova rešenja imaju svoju logiku, mada ih ne smatram najboljim mogućim. U redu je što se smanjuje dosadašnja nesrazmera pri raspodeli sredstava parlamentarnim strankama i što se rešavaju neka sporna pitanja kada je reč o koalicijama. Međutim, ne mislim da je dobro to što će stranke dobijati četiri godine novac na osnovu brojnog stanja nakon izbora čak i ako ih u međuvremenu napusti cela poslanička grupa. Mislim da novac koji poreski obveznici daju strankama treba da služi da one koji imaju političku moć (narodne poslanike) učini manje zavisnim od drugih finansijera, a ne da bude renta za uspeh ostvaren na prethodnim izborima“, zaključuje Nenadić.

Na kraju, dodatna mera koja bi trebalo da privoli stranke da se dovedu u red, pooštrene su i sankcije koje predviđaju novčane kazne od 200.000 do 2.000.000 dinara za stranke, odnosno od 50.000 do 150.000 dinara za odgovorna lica, zatim uskraćivanje sredstava iz javnih izvora itd.

NAPOMENA: Delovi teksta označeni narandžastom bojom nisu objavljeni!

Fotomontaža preuzeta sa www.fpolitics.com

Objavljeno 24. marta 2011. godine u "Srbija u promenama" br.1, dodatku nedeljnika NIN

NATO, Srbija i Rusija

2011-03-26T22:31:00.009+01:00

Između dve vatre

Sve dok Evropa bude centar vojnog i političkog rivalstva dveju oslabljenih supersila, vojno-neutralna Srbija nežno će se udvarati i Rusima i Amerikancima

U Beogradu su svi odahnuli tek kada je ruski premijer Vladimir Putin poleteo za Moskvu. Naročito olakšanje je uočljivo kod domaćeg vojnog establišmenta kome, zapravo, nije do potpisivanja sporazuma koji bi Srbiju uvukao u ruski sistem kolektivne bezbednosti. Sa malobrojnim oružanim snagama, zastarelim naoružanjem i susedima koji su svi (osim Bosne i Hercegovine) članice Alijanse, Srbija sebi ne može da dopusti luksuz i prikloni se jednom od dva vojna carstva.

Potpisivanje Ugovora o evropskoj bezbednosti koji je Dmitrij Medvedev 20. oktobra 2010. godine stavio srpskim zvaničnicima na sto, svakako bi udaljilo Srbiju od programa vojne podrške Sjedinjenih Američkih Država, NATO-a i donacija Evropske unije. Ipak, Srbija mora pažljivo sa Rusijom jer ona jedina može da „povuče ručnu“ i vetom spreči donošenje rezolucije Saveta bezbednosti UN o nezavisnosti Kosova i Metohije. Tu su i oni drugi političko-ekonomski razlozi, istorijsko-kulturološka isprepletanost i pravoslavlje.

Žarko Petrović, direktor istraživanja u Centru za međunarodne i bezbednosne poslove, o poziciji naše zemlje i o ruskoj viziji bezbednosti u Evropi tvrdi: „Oprezna i odmerena politika Srbije u vezi sa ovom inicijativom je pravilan izbor, s obzirom na to da će Srbija uskoro imati i pravnu i političku obavezu da na osnovu člana 10 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju prati zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU.“ Naravno, Rusija bez simpatija gleda na to što Srbija od 5. oktobra 2000. godine forsira evroatlantske integracije. Njih principijelno nervira što se NATO proširio na istok i istisnuo ih ne samo sa Balkana već i iz kompletne centralne i istočne Evrope, kojom su nekada suvereno vladali kroz Varšavski ugovor. Posthladnoratovska frustracija Rusije eskalirala je 2007. godine kada je procurilo da će Amerikanci instalacije za antiraketni štit postavljati u Poljskoj (radar), Češkoj (rakete), a možda i u Rumuniji i Bugarskoj. Troškovi štita su neverovatni, samo Američka agencija za protivraketnu odbranu tražila je za fiskalnu 2011. godinu budžet od 8,5 milijardi dolara.

Zato je raketni štit bio jedna od najvažnijih tema Lisabonskog samita. NATO je još prvog dana, 19. novembra 2010. godine, na sva zvona najavio kako će ponuditi Dmitriju Medvedevu da potpiše dokument kojim Rusija pristaje da učestvuje u kreiranju ratnog štita koji bi oko milijardu ljudi branio od raketnih napada drugih zemalja. Medvedev je stavio svoj potpis, a Rusi su do sada dostavili veoma dugačku listu pitanja o konkretnom načinu saradnje, i predložili da dobiju neku vrstu veta kojim bi, ako zatreba, blokirali Alijansu da obori dolazeću raketu.

Za Srbiju, koja nije ni bila pozvana na istorijski NATO samit u Lisabonu, Amerikanci su vrlo bitan akter u odnosima sa NATO-om, pre svega, kroz program Partnerstvo za mir. Tu je mnogo sitnih stvari učinjeno, ali iako to ni Ministarstvo odbrane ni Vojska Srbije ne vole da priznaju, činjenica je da Srbija ne koristi sve mogućnosti koje PzM nudi. Otvoreno je 27. septembra 2010. Vojno predstavništvo u Misiji Srbije pri NATO štabu u Briselu. Vojska Srbije učestvovala je na dve vojne vežbe u okviru Evropske komande oružanih snaga SAD – Combinet Endeavor 2010 i Medceur 2010.

Saradnja sa SAD i NATO, kome ovde niko ne može i ne treba da oprosti 78 dana bombardovanja u proleće 1999. godine, postepeno se razvijala do onog retoričkog obrta koji je Hilari Klinton, državna sekretarka SAD, izvela u Beogradu sredinom oktobra 2010. godine, kada je rekla: „Vaša vojska je postala tako profesionalna da izaziva poštovanje naše vojske. Postoji jedinstveno partnerstvo između srpske vojske i Nacionalne garde Ohaja i ono je za uzor. Smatramo da na mnogim frontovima postoji napredak koji lepo govori o srpskom narodu.“ Ministarstvo odbrane ceni da srpsko-američka saradnja u oblasti odbrane predstavlja najbolji deo bilateralnih odnosa ovih dveju zemalja. Srbija ima tri nivoa međunarodne saradnje sa SAD: multilateralnu, bilateralnu i regionalnu vojnu saradnju, koja je posebno važna za nas ako ni zbog čega drugog a onda zbog Centra za atomsko-biološko-hemijske odbrane u Kruševcu i Centra za obuku službenih pasa u Nišu.

Verovatno, najbitniji kamen srpsko-američke vojne saradnje je Sporazum o statusu snaga (SOFA), iz 2006. godine, koji određuje pravni status vojnog osoblja i imovine i koji je omogućio realizaciju Programa državnog partnerstva sa Nacionalnom gardom Ohaja. Taj program je smesta postao mezimče dveju zemalja koje su pre deset godina ratovale „tomahavcima“, kasetnim bombama, vilama i mikrotalasnim pećnicama. Stručnjacima je posebno zanimljiva ona skrivenija strana saradnje – obuka. Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, realizovano je 50 različitih oblika školovanja i usavršavanja naših oficira i podoficira u SAD. Osim toga, još 187 predstavnika Ministarstva odbrane prošlo je od 2007. do 2010. godine kroz IMET (US International Military Education and Training) i CTFP (Counter Terrorism Fellowship Program). Ukupno osam oficira završilo je komandno-štabno, a sedam generalštabno usavršavanje, dok je 21 još u Americi. Koliko je to u dolarima ili dinarima, u Ministarstvu odbrane ne žele da kažu, ali vojni eksperti smatraju da su Amerikanci utrostručili sredstva za školovanje našeg vojnog kadra.

U posebno delikatnoj situacija Srbija se nalazi vezano za izgradnju baze „Jug“ koja je zamišljena da postane regionalni centar za obuku onih koji se pripremaju za multinacionalne (mirovne) operacije. U ovom projektu učestvuje Ministarstvo za vanredne situacije Ruske Federacije, a od čega novopečene NATO članice iz istočne Evrope podilaze žmarci.

Što se tiče vojne saradnje Srbije i Rusije, ona je takva da mi plaćamo a oni profitiraju. Od 2006. godine potpisani su ugovori za remont i minimalnu modernizaciju pet aviona MiG-29 i nabavku simulatora leta za taj avion. Uz mnogo teškoća završena je obnova tehničkih resursa tih aviona. Četiri primerka završena su 2008. godine, a poslednji peti avion poleteo je tek pred kraj 2010. godine. Ugovor sa ruske strane izvršila je firma RSK MiG, a cena je bila prava sitnica - 21.050.000 evra.

„Vitalni delovi demontirani su sa aviona u batajničkom Vazduhoplovnom zavodu ’Moma Stanojlović’ i zatim su transportnim avionom prebačeni u Rusiji na radove. Posle remonta vraćeni su na Batajnicu i ugrađeni na zmaj aviona koji je u međuvremenu remontovan na licu mesta“, kaže Aleksandar Radić, vojni analitičar, dodajući da su po sličnom aranžmanu 2008, odnosno 2009. godine, u remontnom zavodu u Rostovu na Donu popravljena još i dva klipna transportna aviona An-26, odnosno 2010. godine i dva helikoptera Mi-17. Posle dužeg vremena potpisan je i Plan bilateralne vojne saradnje za 2011. godinu.

Tradicija vojne saradnje između Rusije i Srbije, koja datira još od vremena Mihaila Obrenovića, danas gotovo da ne postoji. Pukovnik Nikolaj Rajevski predvodio je inspekciju koja je utvrdila potrebe Srbije koja je vapila za vojnom reformom. Rajevski, alijas Vronski će, 20. avgusta 1876. godine po starom kalendaru, poginuti u Prvom srpsko–turskom ratu kao dobrovoljac u srpskoj vojsci u bici za Gornji Androvac kod Aleksinca. Generacije srpskih oficira su školovane u ruskim vojnim školama, a da nije onog jednog ruskog oficira koji je prethodne školske godine završio komandno-štabnu školu u Beogradu, sada bi se moglo reći da je rusko-srpska saradnja u oblasti vojne obuke potpuno zamrla. Srpski i ruski vojnici ne učestvuju zajednički ni u jednoj vojnoj vežbi i manevru. Prilikom posete Beogradu 18. oktobra 2010. godine Nikolaj Makarov, načelnik generalštaba oružanih snaga Ruske Federacije, razgovarao je sa Milojem Miletićem, načelnikom Generalštaba Srbije, o budućoj saradnji koja bi za početak obuhvatala razmenu iskustava u oblasti diverzantskih, padobranskih i obuke drugih specijalnih jedinica.

Kako je Rusija izvozno orijentisana, njihove firme odgovorile su na „poziv za informaciju” (RFI) za planiranu nabavku eskadrile višenamenskih borbenih aviona, zatim za nabavku 3D osmatračkih radara i raketnih sistema PVO. Prema podacima Stokholmskog instituta za proučavanje mira (SIPRI), Rusi su drugi najveći izvoznik oružja sa profitom od 10,8 milijardi dolara u 2008. godini. Najveći kupci su Kina (92 odsto je Made in Russia) i Indija (71 odsto).

„U slučaju da se sa Rusima ide na pregovore o tim sistemima, to bi u stvari bili pregovori o dugoročnom strateškom partnerstvu jer mehanizam plaćanja (u ruskom slučaju realnije robnim kreditom nego ofset aranžmanima kako bi se to radilo sa firmama iz SAD ili EU) i održavanja i modernizacije vezao bi nas za snabdevača u narednih i do 40 godina, koliko sada iznosi životni vek savremene tehnike“, zaključuje Aleksandar Radić. Nezvanično, neke ruske firme su zainteresovane za tender za nabavku novih oklopnih vozila, ali o tome kada dođe vreme.

Osim toga, Jugoslavija je posle 1945. godine dobavljala iz SSSR najsavremenije raketne sisteme, avione, pešadijsko naoružanje, transportna sredstva. Nekada se trgovinska razmena proizvodima namenske industrije merila milijardama dolara ali i u to Titovo vreme delovi su kasnili. Danas, Srbija ne uspeva ništa od svog vojnog arsenala da plasira na tržište Ruske Federacije. Čak ni municiju iako pravimo sve vrste od malog kalibra metka 5,56mm u Prvom partizanu (Užice) preko 7,62x39mm za NATO nestandardnog kalibra koji troši automatska puška AK-47 kalašnjikov do 155mm u „Slobodi“ (Čačak). A to je šteta jer Rusija planira da do kraja 2020. godine potroši nešto manje od 475 milijardi evra za kupovinu novog naoružanja, što je oko 20 puta više nego što je inostrani dug Republike Srbije. Samo prošle godine Rusija je izdvojila 38 milijardi dolara (2,5 odsto BDP) za vojsku koja broji oko 1.270.000 pripadnika. Za te pare Rusi će da naprave još osam nuklearnih podmornica, 600 aviona i 1.000 helikoptera. Ako je za utehu, Rusima ni druge zemlje ne uspevaju da prodaju naoružanje i vojnu opremu.

Jedna od osnovnih prepreka je nova vojna doktrina Rusije (usvojena februara 2010. godine, neposredno pred do lazak ekspertske grupe NATO koja je formulisala osnovne principe novog strateškog koncepta Alijanse) u kojoj piše: „U inostranstvu se za novac iz budžeta može kupovati naoružanje samo ako je vlada donela zaključak da se ono ne može pribaviti odnosno kupiti kod domaćih proizvođača“.

Ipak, Francuzima je uspelo ono što nijednoj članici NATO-a nije pošlo za rukom. Uz dosta medijske halabuke, sa Rusima je potpisan ugovor o prodaji „Mistrala“ broda koji može da ponese 16 helikoptera, četiri vozila za iskrcavanje i oko 750 vojnika. Takođe i Izraelci će „omastiti brk“ od prodaje 16 bespilotnih letelica koje će Rusi platiti oko 49 miliona dolara. Na ovaj korak RF odlučila se jer Gruzija uspešno koristi iste letelice (Bird-Eye 400, MK150 i MK II) od početka krize 2008. godine.

Sve dok Evropa bude centar vojnog i političkog rivalstva dve oslabljene supersile koje malo pregovaraju, malo zamrzavaju saradnju, vojno-neutralna Srbija nežno će se udvarati i Rusima i Amerikancima. Naročito, dok se situacija u Libiji ne stiša. Jer tamo gde NATO članice, po odobrenju SB UN, zasipaju bombama Gadafijeve snage ali i civile, prepliću se interesi ne samo Alijanse i Rusije već i srpske namenske industrije. Da podsetimo, 2008. godine Rusija je Moameru el Gadafiju „oprostila“ dug od 5,4 milijarde dolara. On je za uzvrat ponudio ekskluzivne ugovore ruskim kompanijama vrednosti preko 10 milijardi. Od toga jedna milijarda je za nabavku ruskog naoružanja i vojne opreme. Naravno, SAD, ali ne samo one, imaju interesa da sravne sa zemljom pukovnika Gadafija i sa novom vlašću uspostavi vojnu i svaku drugu saradnju.

Za Srbiju je najbolje da se pritaji, stopira isporuku streljačkog naoružanja iz „Zastava oružja“ i još nekog oružja i opreme u vrednosti od 150 miliona dolara. A kad se bude znao pobednik u Libiji možda i za nas bude neke vajdice.

Zajedno su jači! Strateška politička saradnja Rusije sa NATO i SAD ipak postoji. Rusija je članica NATO programa Partnerstvo za mir od juna 1994. godine. Institucionalni odnosi su podignuti na viši nivo uspostavljanjem Stalne misije Rusije pri NATO maja 1997. godine, i dalje osnivanjem Saveta NATO-Rusija maja 2002. godine.

Kroz Mediteranski dijalog Rusi učestvuju u zajedničkim NATO operacijama upozoravanja, potrage i spasavanja na moru. Takav je primer bila akcija Active Endeavour u kojoj se ruska fregata „Pitljivij“ prilično istakla.

Saradnja sa Amerikancima obuhvata sve što se odnosi na tranzit vojnih i nevojnih materijala u Avganistan. Za razmeštanje dodatnih 39.000 američkih vojnika (mart 2010) značajan je i Ugovor o vojnom tranzitu koji su 6. jula 2009. godine Rusija omogućava 4.500 letova godišnje (prosečno 12 letova dnevno) Amerikancima kako bi pružili logističku podršku koalicionim snagama u Avganistanu. Tako SAD štedi 133 miliona dolara na gorivu, transportnim troškovima. Uz to, Rusi su Amerikance oslobodili plaćanja svih navigacionih troškova i taksi. Što se tiče tzv. kopnenog severnog tranzita Rusi su tu profitirali. Ruske železnice prevezle su 1.500 kompozicija, a neke okvirne procene kreću se oko milijardu dolara. Osim toga ruski helikopteri i penzionisani piloti pokazali su se kao najveštiji u surovim avganistanskim uslovima.

Fotomontaza preuzeta sa www.rt.com

Objavljeno 24. marta 2011.godine u nedeljniku NIN

Torenti i industrija snova

2011-03-23T15:34:00.004+01:00

Pirati bez zaštite

Da li je razmena linkova isto što i prodaja piratskih diskova na ulici i da li hapšenje i kazna zbog razmene podataka na internetu predstavnjaju represiju i kako baratati torentima

Slučaj Gorana Č. je totalno kafkijanski. Uhapsiše čoveka jer je u cyber svemiru postavio link odakle svako, ako hoće, može preko torenta da skine film “Montevideo, Bog te video”. Tako je i u Srbiji otvoreno poglavlje u kome su veliki igrači filmske, muzičke i softverske industrije objavili rat milionima korisnika torrent i peer to peer programa za razmenu i deljenje sadržaja preko interneta. Torenti su se našli na udaru jer veliki deo, ali ne i sav sadržaj, čine piratske kopije. Industrija snova pokušava da sačuva enormne profite kroz zaštitu autorskog prava, a internet korisnici se opiru i traže fleksibilniju zakonsku regulativu koja će biti u skladu sa slobodarskom prirodom interneta. Hapšenje Gorana Č. izazvalo je negodovanje i javni protest pod nazivom “Građanska neposlušnost informisanošću”. Niko iz Piratske partije Srbije (PPS je osnovana februara 2008) nije uhapšen iako su pirati, svima koji su se zatekli ispred beogradskog Filozofskog fakulteta, pokazivali direktan link koji vodi ka torentu gde mogu da skinu ripovanu verziju filma “Montevideo, Bog te video”. Šta više, pirati su i na mobilnom telefonu prikazali spornu kopiju „Montevidea“.

Aleksandar Blagojević, predsednik PPS kaže: “Naše pravo je da slobodno i bez ograničenja komuniciramo preko interneta preporučujući linkove za download, kao što imamo pravo da govorimo o čemu god želimo. Hapšenje i kazne zbog razmene podataka na internetu predstavljaju represiju i rušenje osnovnih vrednosti savremenog društva”.

Blagojević, inače, dodaje da je PPS jedna od dvadesetak „sestara“ Međunarodne piratske partije, a ova, posle izbora u Švedskoj, ima čak i jednog predstavnika u Evropskom parlamentu. On naglašava: “Razmena linkova nije isto što i prodaja piratskih diskova na ulici, jer linkovanjem niko ne zarađuje, niko nije oštećen. Pre bi se moglo reći da je to besplatna reklama za dotični materijal”.

Policija tvrdi da je Goran Č. opasan pirat. On je bez odobrenja „nosilaca autorskih prava“ i druge filmove, muziku i softvere „učinio dostupnim neograničenom broju internet korisnika i time im naneo ogromnu materijalnu štetu“. Za pedesetjednogodišnjaka u Srbiji to može da bude i kompliment. Većini „matoraca“ treba lovački pas da bi poslali imejl, proćaskali na skajpu ili lajkovali nešto na Fejsbuku, a oni koji koriste P2P i torente za dobrovoljnu razmenu sadržaja su prava retkost.

Sud će tek da se uveri da li je sve baš tako kako policija kaže. Biće zanimljivo čuti kako je Goran Č. otkriven i da li je onaj ko ga je prijavio policiji takođe prekršio zakon vireći u njegov kompjuter i prateći ga šta sve radi na internetu.

“Svako neovlašćeno korišćenje autorskog dela predstavlja povredu, a da li je ona zaista izvršena odlučuje sud. Svako odgovara za povredu koju je izvršio a ako se utvrdi veza između lica koja su povredu izvršila onda ona odgovaraju solidarno”, kaže Tanja Lisavac, advokatica specijalizovana za autorska i srodna prava, dodajući da su prava autora kao i privatnost zagarantovani Ustavom.
Ipak, proces bi mogao da se oduži jer slučaj Gorana Č. zadire u različite oblasti prava: Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, Krivični zakon Srbije i Zakon o autorskim i srodnim pravima. Uzgred, ta prava bi u idealnom pravosudnom sistemu bila usaglašena. Dodatna poteškoća je što razmena sadržaja preko P2P programa i torenata nije harmonizovana ni u Evropskoj uniji. Jednostavno, Direktiva o kopirajtu i informatičkom društvu usvojena je maja 2001, kada je internet bio znatno sporiji, a torenti manje popularni jer je prosečno skidanje filma umesto 15 minuta, trajalo i dva-tri dana.

Filozofija “sve za dž” oduvek je bila rasprostranjena ne samo u Srbiji gde su svi pomalo pirati, već i kod svih internet korisnika. Prema proceni Majkrosofta, u Srbiji ima 1,2 miliona kompjutera i tek svaki četvrti „vozi“ licenciran operativni sistem. Onih koji su platili dodatnih 150 do 260 evra za Office 2010 je još manje.

Jedan od najpoznatijih sajtova za preuzimanje piratskih filmova http://oneclickmoviez.com svako malo objavljuje listu zemalja iz kojih im najviše posetilaca svraća na sajt. Sa 3.565.158 poseta držimo četvrto mesto.

Nije tajna da svetske distributerske kuće u „savezu“ sa internet provajderima poslednjih godina vode rat za istrebljenje onlajn piraterije. Taj rat sve žešće oseća se i kod nas. Tako je pre godinu i po dana Oliveru B. internet odjednom presušio. Kada je nazvao tehničku podršku da prijavi problem rekli su da mu je internet isključen jer je “Univerzal pikčrs” podneo prijavu zbog neovlašćenog skidanja filma.

“Ne znam kako su baš mene našli. Moj provajder u to vreme BeoCity tražio je da skinem film i obećali su da će mi pustiti internet. Čim sam obrisao film opet sam imao internet”, kaže Oliver koji ne shvata kako su u BeoCity znali da je film uklonjen a ne premešten u neki drugi folder.
“Mi prvo, privremeno, isključimo korisnika jer to najefikasnije. Umesto da ga jurite telefonom, preko imejla... on vas sam nazove. Čim ga obavestimo o prijavi, ponovo mu omogućavamo internet pristup”, kaže Vladimir Čolić, jedan od suvlasnika BeoCity, dodajući da provajdera uopšte ne zanima šta korisnik radi na internetu ali da su dužni da ga obaveste o prijavi. Prijava uvek sadrži tačno vreme i IP adresu sa koje su skinuti film, muzika, softver i sl.

Sličnih slučajeva bilo je i kod drugih provajdera, ali oni tvrde da korisnika najpre upozore, pa mu onda cviknu internet. Ukoliko Telekom Srbija pruža adresni prostor krajnjim korisnicima a ne provajderima, korisniku se isključuje IP adresa jer se smatra da se oglušio o klauzulu ugovora o korišćenju internet usluge koja govori o povredama autorskih prava.

“Obično se korisnik privremeno isključi nakon dva prekršaja, ali se pre toga korisniku uvek uputi opomena. Ukoliko postoji nalog nadležnih državnih institucija, korisnik se može isključiti bez prethodne opomene”, kaže Sanja Radenković iz sektora za odnose sa javnošću Telekom Srbije, dodajući: “Ne postoji mogućnost da dođe do povrede privatnosti u bilo kojem slučaju, budući da se korisniku ne otkriva identitet osobe ili organizacije koja je uputila pritužbu, niti se organizaciji koja je ukazala na povredu autorskih prava otkriva identitet korisnika. Identitet korisnika se daje isključivo tužilaštvu ili istražnim organima na zakonom propisan način”. Telekom je dobijao prijave za povredu autorskih prava ne samo filmova, već i drugih dela koja se mogu digitalizovati i razmenjivati putem telekomunikacione mreže. Međutim, nisu hteli da kažu koliko je takvih slučajeva bilo, ali su naveli da su prijave stizale pre svega od specijalizovanih firmi za zaštitu autorskih prava, a od samih vlasnika materijala skoro nikad.

Zanimljivo je da na adresu Republičke agencije za telekomunikacije nisu stizale pritužbe ove vrste. “Zakon o elektronskim komunikacijama Agenciji ne daje konkretne ingerencije za rešavanje problema razmene sadržaja putem interneta”, kaže Aleksandra Stefanović iz RATEL-a.

Da je Srbija Amerika, zaštita privatnosti ali i autorskih prava industrije snova bi mogla da bude čak i državni prioritet br. 3. Dakle, odmah posle organizovanog kriminala i korupcije. Međutim, ovde policija ima važnija, preča posla. Ona hapsi onlajn pirate koji po internetu rasturaju filmove, muziku, programe. Dok država završi sa ovim „opasnim“ mangupima, i Evropska unija će doneti direktivu kojom će se stati na rep piratskoj mafiji čije su oružje P2P programi i torenti. Da je Srbija, kao što nije, Rusija, skidanje filmova i muzike “za kućnu upotrebu” bilo bi besplatno, da smo Kanada ili Holandija uživali bismo na isti način samo u muzici, a da smo Francuska imali bismo i zakon u kome piše da provajder može da isključi korisnika tek posle dve opomene.

Ali, pošto smo još uvek samo Srbija, ostaje nam da se nadamo kako nas industrija snova, provajderi, policija neće uhvatiti dok kraduckamo.

Uostalom, zaglaviti ćuzu zbog „Kraljevog govora“, zaista je fensi.

Kako se koriste torenti

Prvi korak: Otići direktno na stranicu: www.bittorrent.com, www.utorrent.com i skinuti program koji je besplatan. Gugl nije najbolje rešenje za pretragu jer je nedavno ugrađen filter koji pomalo odmaže, zato je bolji www.bitgle.com.

Drugi korak: Instalirati program i upoznati se sa osnovnim funkcijama. Korisno je podesiti koji folderi služe za razmenu sa ostalim internet korisnicima, da ne bi baš sve u kompjuteru bilo na izvol’te. Zatim kodirati transfer. Recimo, u Utorrent-u treba ući na Options > Preferences > BitTorrent zatim se ulazi u Protocol encryption i tu se odabere enabled ili forced opcija. Štiklirati Allow legacy incoming connections, još jedan klik na Apply i sve će biti O.K.

Treći korak: U brauzer ukucati naziv jednog od sajtova koji indeksira ili hostuje željeni film, pesmu itd. Na primer tu je http://thepiratebay.com (11.550.000 poseta mesečno) čiji su osnivači 17. aprila 2009. godine, u Stokholmu, osuđeni na godinu dana zatvora i novčanu kaznu od oko 2,7 miliona evra. Ili: http://isohunt.com (12.000.000), http://btjunkie.org (4.500.000), http://torrentreactor.net http://demonoid.com (2.400.000), http://kickasstorrents.com

(2.000.000).Četvrti korak: Ukucati naslov filma, pesme... pažljivo izabrati lokaciju sa koje kopirate link. Pre aktiviranja linka proveriti na forumu ima li lažnih sajtova čija je svrha samo da ulovi korisnike dok skidaju piratske sadržaje. Takav je bio recimo http://miivi.com koji je startovao 2007. a ugašen je sredinom 2009. godine jer je isplivalo mnogo imejlova koji su dokazali da je Američka filmska asocijacija umešana u ovu nelegalnu rabotu. Takođe među linkovima bolje je izabrati one koji imaju manje “pijavica”, onih koji samo skidaju a ništa ne daju zauzvrat.

Peti korak: Skidanje filma ili čega već, traje od 15 minuta do 2-3 sata, a zatim sledi – uživancija, uz vanglu kokica.

Objavljeno 17. marta 2011. godine u nedeljniku NIN br 3142

San o visokom društvu

2011-03-04T15:28:00.004+01:00

Privlačnost svetleće praznine

Ušuškan u luksuz, sniženih kriterijuma vrednosti, domaći fensi junak nazdravlja zapadnjačkim svetinjama poseda, uspeha i moći, ali zauvek ostaje njihova bleda kopija

Istinski fensi osoba je kao „borsalino“ šešir. Umetničko delo izrađeno od najfinije tvari (dlake belgijskog zekonje) koje pravi pustoš u novčaniku. Zapravo, reč je o elegantnoj, sofisticiranoj pojavi s mrvicom uzdržanosti u ophođenju. Ona naprosto ume, bez napora, da privuče pažnju apsolutno svakom i ponekad sebi dopusti da svoj nastup oboji nestašlukom.

E sad, korisno je znati da li ste se našli oči u oči sa „lažnjakom“ (malograđaninom koji mašta da postane snob) ili sa pravim fenserom, koji su, kao i pomenuti šeširi, u Srbiji prava retkost. Najbrži i najlakši način da se sazna istina je „borsalino“ test. Skinete devojci šeširče sa glave (o da, njima gangsterski dobro stoji ovaj komad odeće) čvrsto ga urolate i provučete kroz prsten. Ako sa druge strane izađe bez ijednog znaka gužvanja i vrati se u prvobitni oblik – pravi je! Autentični fenser(ka) na ovu ludoriju neće ni trepnuti. Kao što neće imati ideju da šešir od zečje dlake natakari na glavu kada se u Beogradu asfalt topi od vrućine. Izabraće za tu priliku, recimo slamnati panama šešir.

Da li biti fensi znači samo imati ukusa? Ili je to modni, životni stil koji se kod nas zapatio tek kada su partizani otišli u penziju, a Beba Lončar u cicanoj haljinici sela na vespu i provozala se ispred Skupštine? Ili su pra-pra fenseri bili šminkeri?

„Usled opšteg prosperiteta, privrednog i ekonomskog, Srbija je 60-ih išla u korak sa svetom, pa su uticaji u svim oblastima kulture, umetnosti, filma i mode bili evidentni i kod nas. Naš pandan modnim ikonama iz sveta filma poput Odri Hepbern, Anuk Eme, Sofije Loren, bila je Beba Lončar, ali fensi izgled ne počinje i ne završava se njenom pojavom“, kaže Marina K. Ranisavljev koja na Visokoj tekstilnoj školi za dizajn, tehnologiju i menadžment u Beogradu predaje psihologiju odevanja. Za nju fensi izgled datira pre pojave modsa (modernisti) koji se pojavljuju u Londonu krajem 50-ih prošlog veka, uvodeći striktnu urednost ne napuštajući u potpunosti boemske sklonosti. „Ali zar nije pojava dendija, sredinom XIX veka predstavljala očiti primer fensi izgleda? U savršeno skrojenom odelu, sa umetnički oblikovanim loknama i do perfekcije uvežbanoj pozi koja je delovala gotovo prirodno - dendiji su plenili“, objašnjava Ranisavljeva dodajući da su se u tom smislu modsi približili pravilima poznog dendizma.

Može biti da je neki engleski dendi lutao drumovima kneževine Srbije koja jedva da je proslavila punoletstvo, ali potrebna je zaista divlja mašta da se gospoda svinjski trgovci zamisle kao dendi fensi. Vreme je bio takvo da čak ni muškarci koji su po jevropskoj modi nosili gradska odela, nisu parfimisali zulufe, niti je bilo mnogo kicoša koji su štrapacirali u lakovanim čizmicama po blatnjavim ulicama.

Ipak, vratimo se mladima koji su u posleratnoj Jugoslaviji definitivno bili glavni konzumenti fensi, modnih novotarija koje mirišu po luksuzu.

„Njihova moher odela italijanskog tipa, lakom učvršćena kratka kosa i raskalašno konzumiranje odeće, vespi, pilula, muzike za ples, bili su superiorno socijalno oružje. Daleko suptilnije nego džepni skakavci i lanci reakcionarnog tedija. Izazov koji je predstavljao mod nije bio u fizičkom nasilju i statusu autsajdera, već u drugačijem subverzivnom potencijalu, u pretnji zastarelim shvatanjima hijerarhije i tradicije, baziranoj na klasi i polu“, tvrdi Ranisavljeva u svojoj knjizi „Moda i odevanje“ (Službeni glasnik, 2010). Prirodno, modsi i rokeri razvijali su se kao antipodi, svako dosledan svom ludilu. Na oba kraja modne batine nicale su nove potkulture. Rokeri su nastavili ka totalnoj pobuni koja je eksplodirala sa pojavom panka. Naravno, bilo je u Jugi i hipika tada, ali oni su priča za sebe i za neku drugu priliku. A modsi su se iz haljina sa motivima Mondrijanovih slika uklopili 70-ih u šminkersku priču.

„Kasna moderna se prepoznaje kao doba velikog plagiranja identiteta. Uspešne kičlje privlače nove sledbenike zadržavajući pažnju upućenih“, kaže kulturološkinja Ratka Marić sa Fakulteta političkih nauka, uverena da je pejzaž neokiča moguće sagledati u koordinatama niza potkulturnih grupa. „Šminkeri oponašaju, stvaraju, izlažu i usvajaju vrednosti koje ih privlače. U želji da izazovu podršku lokalne zajednice, potkulture skinheda navlače provereni simbolički oklop za svoj javni nastup. Darkeri uspevaju da vampirskim bledilom skrenu pažnju na sebe. Izazivačka pojava pankera uznemirila je gotovo sve – kako vaspitače i roditelje, tako i vršnjake. Džiberi se suočavaju sa izrugivanjem okoline zbog oskudne moći simboličkog izražavanja. Agresivne pretenzije dizelaša nadživele su skromnu najavu estetske obrade skrivenih želja. Rejveri su osavremenili hipi iskustvo 60-ih, ovladavši tehnološkim zahtevima urbane scene“, tvrdi Ratka Marić u članku „Neokič u svetu mladih“ (Zbornik FPN, 2008).

Šminkeri, kao i ovi današnji fenseri, žude da budu priznati i poznati članovi džet-seta. Njihova životna filozofija ima samo dva apsoluta - IN i OUT, a stvarno bogatstvo je nužan uslov. Naravno, kod nas u Srbiji tih pravih šminkera je bilo malo. Mahom su to bili mamini i tatini sinovi istaknutih partijskih drugova, direktora, ambasadora i generala. Ostali, sa plićim džepovima, fantazirali su. Koliko je ko umeo da mašta, i da sa relativno malo para bude fensi. Njihovo ulepšavanje sebe i sveta podrazumeva bleštavilo, robne marke poznatih dizajnera, „pojačanu osećajnost“ i objavu rata svemu što je ružno, prljavo, zlo, vulgarno i siromašno. Život za šminkera je neprekidni karneval. Oni su opsednuti masmedijima, naročito modnim časopisima, koji im diktiraju sve - stil oblačenja, muziku i čak mišljenje.

„Ušuškan u luksuznu opremu scene, sniženih kriterijuma vrednosti, domaći junak nazdravlja zapadnjačkim svetinjama poseda, moći, uticaja i uspeha“, objašnjava Ratka Marić.

Mentalni sklop šminkera je često snobovski. S jedne strane su svesni da ih visoko društvo neće pripustiti (osim da ih kratkoročno iskoristi) u svoj krug pa ih zato mrze, a sa druge strane snobovi među šminkerima se osećaju superiorno u odnosu na obične ljude i tako pokušavaju da kompenzuju ono što im je uskraćeno. Naravno, oni nastoje da obezbede sebi viši društveni položaj, a ideja je da se beskrajno dangubi, ko je još video da aristokrate rade.

„Snob uzvisuje modu do religije i čini sve da joj se prilagodi. Ali, uvek pada u neizbežno pored, jer trči ispred prirodne evolucije stvari. On, uz to, još nalazi načina da stupi u kontakte sa onima koji ne žele da čuju za njega. U neizvesnosti je i zato mu ostaje samo još jedan izlaz: preterivanje. Snob je bukvalno primoran da bude više po modi nego što je sama moda. Ovakav način ponašanja približava ga marginalnim bićima“, tvrdi Aleksandar Todorović u studiji „Sociologija mode“. Kako je vremenom bilo više para, više se moglo. I obična gradska raja putovala je dalje od Trsta po novi par farmerki.

Prvi signali ozbiljnih nevolja videli su se osamdesete, ali uprkos nestašicama ulja, kafe, čokolade, benzina, struje, privid normalnosti se još mogao održati. Društvo i celokupan sistem vrednosti Srbije raspada se 90-ih. Rat, pljačka, kult nasilja i oružja postaje fensi. U autoritarnom režimu gde se politički subjekti pokoravaju kultu Miloševića, kulturne obrasce gotovo slaboumne bezbrižnosti diktira ružičasti turbo-folk kič.

„Ratnički šik je glamurozan, agresivan i pun demonstracija moći, baš kao i vrednosni poredak koji ga prati. Ovaj novi stil obeležio je čitavu kulturnu i medijsku scenu u Srbiji devedesetih godina“, kaže Ivana Kronja, teoretičarka medija i filma koja je proučavala, između ostalog, i potkulturu „Silikonske doline“ koja egzistira i danas u zoni kafića i restorana u ulici Strahinjića bana. „Silikonska dolina“ razvila se pod snažnim uticajem masmedija i vrlo brzo se nametnula kao dominantna tinejdžerska kultura u postmiloševićevskoj Srbiji. Mlade devojke, mahom patetične kopije barbika i lokalnih diva, centrali su element ove potkulture u kojoj su one glavna „roba“. Rang u odnosu na suparnice utvrđuje se kilogramima silikonskih implanta, cenom krpica, mobilnih i novčanikom sponzora.

„U diskotekama nailazimo na striptiz-igračice, mlade muškarce sa izrazitim mačo-stavom, koji su došli da gledaju podjednako i igračice i ženske posetiteljke diskoteka i mlade žene samodizajnirane u ovom porno-glamuroznom stilu, koji podseća na same igračice i uopšte vladajuću medijsku sliku žene. Ove mlade devojke saživljene su sa sopstvenom ulogom seksualnog objekta i tu su došle u nadi da će uloviti nekog muškarca“, kaže Kronja i dodaje da je promiskuitetno ponašanje tipično za tinejdžerske kulture, ali se ono ovde shvata kao neka vrsta „kupovine“ i „prodaje“, a ne kao lična sloboda ili eksperimentisanje. To je oblik održavanja emotivne sigurnosti u surovim i skučenim društvenim okolnostima gde je granica između dobre zabave i više-manje otvorene prostitucije – obrisana.

U ovoj zoni akteri nastoje da budu fensi tako što se diče snobizmom, a u suštini ne mogu se oteti iz kandži malograđanštine. Nemilice se kupuju, menjaju stanovi, kola, automobili, ljubavnici. Novac se ostavlja u kladionicama, arapskim i azijskim letovalištima i, naravno, u šoping centrima evropskih metropola. Priređuju se do sada neviđene zabave, gde i kućni ljubimci nose „svarovski“ kamenčiće.

„Fensi Srbija je groteska, ona ne koketira sa malograđanštinom već je u ozbiljnoj emotivnoj vezi sa njom. Bitno je da na garderobi piše, da se vidi marka, postajemo bilbordi i reklame“, kaže Tamara Kučan, autorka dve knjige o Beogradu, splavovima, klubovima, seksu, brzim kolima, modi, sponzorušama, silikonima i svemu što čini supkulturu mladih i onog što oni smatraju da je fensi. Za mladu spisateljicu fensi muškarac bio bi „onaj koji kupuje ženu za čašu dobrog šampanjca“. Takav fensi muškarac česta je pojava kod nas. On puzi ispred tatice i moli ga za džeparac, iako ima preko trideset godina i sposoban je da sam stekne neku paru. Takav frajer u trenutku nemoći izgovara: „Znaš li bre ko je moj tata?“ On je glumac, paradira brendovima, a živi kao podstanar, vozi auto na lizing i proračunava svaki decilitar benzina. Njegov mobilni je skup, ali je kupljen kod šanera upola cene i, naravno, to mu ne smeta da skucka SMS poruku: „Nazovi me, nemam kredit!“ On će obući ružičastu majicu jer je fensi, to na njemu ne izgleda “pederski“, ali nikad neće podšišati dlačice u nosu ili obrijati dlakava leđa jer je to „pederski“.

Fensi žena „Silikonske doline“ je uvek u lovu na fensi lika koji će se s njom oženiti i omogućiti joj da se obuče od glave do pete u originale, da na fensi mestima poduči kelnera da se kašika ne stavlja sa leve strane kad jedeš pastu i da je njen omiljeni šampanjac „don“ a ne „dom perinjon“.

Ipak, danas u Srbiji ima i naprednijih fensi devojaka kojima je kamen temeljac obrazovanja serija, odnosno film „Seks i grad“. I to nije uopšte loše. Jeste da su sve četiri junakinje reklame vrednosnog koda koji promovišu ženski magazini i da je potrošački koncept dosledno prenesen na relaciju muško-ženskih odnosa, ali ima tu mnogo toga što će, nadajmo se, emancipovati ove naše fenserke. Prvo, pokazano im je šta sve žena u tridesetim godinama može sebi da dopusti a da bude istinski srećna. Bilo da kao Samanta muškarce proždire kao kokice dok ne naiđe na mlađeg frajera koji će je zavesti dušom a ne samo „budalom“. Drugo, da je OK kao Šarlot razvesti se od otmenog, bogatog maminog sina i ponovo se udati za ružnjikavog ali simpatičnog frajera koji na pomen dece ne dobija zečititis. Takođe, što ima neka od naših fenserki da izgubi ako se uživi u lik Mirande koja je uspešna poslovna žena i majka deteta, kojoj ne ide svakog dana baš sve najbolje. I na kraju OK je biti novinarka Keri koju tako raduje da nosi prelepe, preskupe (minimum 600 dolara) i potpuno neudobne „manolo blahnik“ cipelice i sandale njujorškim ulicama sve dok ne naleti na gospodina Zverku o kome non-stop mašta iako se on, ruku na srce, prema njoj uglavnom ponaša kao papak! Ove žene jesu istinski fensi ne samo zato što znaju šta je in nego što svaka od njih ima sopstveni modni stil koji je u popriličnoj harmoniji sa njihovim karakterima i novčanicima.

Na kraju, biti fensi i nije tako loše, ako to znači da pored želje da si u skupim krpicama imaš i svest da nisi samo ofinger za njih.

Objavljeno 3. marta 2011. godine u nedeljniku NIN br 3140

Trgovina organima

2011-02-27T18:42:00.004+01:00

UNMIK skrivao KFOR-ove dokaze

Najnovija otkrića pokazuju razmere zataškavanja informacija o trgovini ljudskim organima i drugim zločinima Oslobodilačke vojske Kosova

Još oktobra 2000. godine KFOR je prosledio UNMIK-u izveštaj u kome se ubistva OVK, prvi put, povezuju i sa trgovinom ljudskim organima. UNMIK o ovom dokumentu i dalje ćuti. U subotu, 18. februara 2011. godine, novinar nedeljnika NIN imao je uvid u ovaj dokument koji govori o kriminalnim aktivnostima OVK komandanata. Tu se pominju šverc oružja i narkotika, iznude, otmice, privatni zatvori na Kosovu i u Albaniji, ubistva i trgovina ljudima i unutrašnjim organima. Ključan deo dokumenta predstavlja svedočanstvo grupe Albanaca i Roma sa Kosova koje je OVK držala zatvorene u logoru u Kukešu (severna Albanija) da bi ih iz za sada nepoznatog razloga vratila u policijsku stanicu u Prizrenu kako bi, kao neželjeni svedoci, bili likvidirani. Njihovo smaknuće sprečila je iznenadna akcija nemačkih pripadnika KFOR-a.

Istražiteljima KFOR-a ovi ljudi su dali potresne iskaze o golgoti koju su preživeli u albanskom logoru smrti gde su zatočene Srbe, Rome i Albance sa Kosova OVK vojnici batinali, lomili im ruke i noge, i na druge načine mučili, sve dok nisu izdahnuli. Oni koji su preživeli torturu odvedeni su na egzekuciju. Preživeli iz Kukeša tvrde da su neki zarobljenici, uglavnom mlađi muškarci, imali poseban tretman – OVK vojnicima bilo je zabranjeno da ih batinaju, ali su im pre likvidacije uzimani uzorci mokraće, što navodi na sumnju da su bili žrtve čiji su unutrašnji organi prodati na crnom tržištu.

Trideset stranica rezultata istrage KFOR je davno dostavio UNMIK-u, ali dokument se volšebno zagubio u analima UN birokratije na Kosovu. Međutim uskoro, za dve-tri nedelje, ovaj dokument mogao bi da osvane na jednom od globalno poznatih internet-portala. Imena oficira koji su sastavili izveštaj kao i osetljivi podaci koji bi zločince mogli da dovedu do svedoka biće prikriveni.

I to masnom crnom bojom, pre skeniranja dokumenta jer postoje sofisticirani kompjuterski programi koji sa slike mogu da „obrišu“ tragove crnog flomastera, odnosno da ponište opciju “senčenja“ u word programu za pisanje. Ove mere opreza nisu preterane. Iz predostrožnosti slično je postupio i novinar televizije France 24 kada je prošle nedelje, ekskluzivno, objavio tajni UNMIK-ov dokument koji je 23. oktobra 2003. godine Pol Kofej, tadašnji direktor pravnog odeljenja UNMIK-a, predao Patriku Lopezu Terezu, šefu istražitelja Haškog tribunala. NIN je, dva puta, imao uvid u necenzurisanu verziju prepiske, opise svedoka, lične podatke žrtava.

Ključni delovi su i iskazi nekoliko svedoka, mape lokacija u blizini Kukeša, Tropoje i Burelja gde su bili zatvori odnosno improvizovane bolnice gde su ljudima vađeni unutrašnji organi. Jedan od svedoka koji je učestvovao u transportu otetih Srba (verovatno ne samo njih) tvrdi: „Video sam tela obmotana u siva vojnička ćebad. Osetio sam miris krvi tako da sam znao da su leševi sveži. Bilo ih je oba pola, ali više muškaraca...(sledi opis odakle je svedok krenuo, gde je prešao granicu sa Albanijom i konačno gde je istovario žrtve)... Ljudi... utovarili su leševe u kamion. Koristili su maske i rukavice, ponovo. Oko... rupa već je bilo iskopano kad smo došli. Dva tela u jednu rupu. Trebalo nam je sat i po da sve završimo. Mesto je bilo veoma udaljeno i izgledalo je kao Avganistan, samo sa više drveća. Onda smo se vratili u ...“.

Kako se navodi u iskazu jednog svedoka koji je u nekoliko navrata vozio kidnapovane u Albaniju, organi OVK žrtava završavali su u Nemačkoj, Turskoj i Damasku. Nezvanično NIN je saznao da su zdrave jetre i slezine devojaka od 16 do 26 godina najcenjenije na crnom tržištu – komad može da košta i više od 200.000 američkih dolara.

Upoređivanjem donedavno tajnog UNMIK-ovog dokumenta i Memoranduma američkih novinara National Public Radio koji su službenici UNMIK-a dostavili Karli del Ponte, glavnoj istražiteljki Haškog tribunala do januara 2008. godine, mogu se zaključiti dve stvari. Izvesne pasuse UNMIK je bukvalno prepisao iz Memoranduma. Prepisane su i greške, od kojih se jedna odnosi na identitet jedne od navedenih žrtava. Druga stvar je očiglednija, u dokumentu UNMIK-a nedostaju delovi. Ko je izbacivao delove navedenih iskaza svedoka, odnosno ko je zaslužan za izostavljanje svedočanstava najmanje troje ljudi ne zna se, ali odgovornost je na UNMIK-u.

O značaju nedavno objavljenog dokumenta UNMIK-a Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine kaže: „Nama su ove činjenice uglavnom poznate iz drugih izvora, ali ih zbog interesa istrage nismo otkrivali. Sada kada je dokument objavljen otvaraju se mnoga pitanja i potvrđuje se ono što smo uvek tvrdili – da se UNMIK vrlo čudno ponašao kada su u pitanju zločini na Kosovu“.

Vekariću je NIN pokazao i fotokopiju dela materijala iz istrage o incidentima u Suvoj Reci koji su se dogodili jula-avgusta 1999. godine.

Prijavljeni su kidnapovanje, ubistvo, trgovina organima. Među osumnjičenima su: Ramuš Haradinaj, Daut Haradinaj, Džavid Elšani, Daut Leša, Alija Ljulaj, Isam Kastrati, Šićiri Keljaj. A žrtve su: srpski civili, a u nekim slučajevima vojnici i policajci koji su odvedeni u Tropoje i Kukeš, a potom u improvizovanu kliniku blizu Tirane gde su im izvađeni organi koji su prodati u Turskoj. Tela žrtava su ostala u Albaniji. Izjave, najmanje dva svedoka, prikupili su saradnici i istražitelji Odeljenja UNMIK-a za nestala lica i forenziku, koji ne znaju pravi identitet svedoka ali se pretpostavlja da su bili povezani sa kriminalnim aktivnostima.

Pokušaji da se utvrdi naziv i vreme nastanka ovog dokumenta propali su jer Vekarić nije hteo da pruži tražene informacije dok istraga traje. Ali je zato zamenik tužioca potvrdio validnost navoda rekavši: „Ovo je primer dovoljno dobro urađene istrage, tako da smo mogli da koristimo deo ovog materijala iz istrage UNMIK-a“. Takođe, NIN ima izveštaj jedinice za istraživanje ratnih zločine UNMIK-a iz juna 2000. godine koji govori da su vojnici nemačkog kontingenta KFOR-a 18. juna 1999. godine oslobodili četrnaestoro zatvorenika koji su bili zatočeni u policijskoj stanici u Prizrenu.

„Jedan stariji Albanac, Zef Dulaj, nađen je mrtav unutar zgrade, bio je vezan i brutalno pretučen. Očigledno su ga članovi OVK oteli nekoliko dana ranije. Džavid Elšani i Demir Ćenaj bili su glavni osumnjičeni, dok je treći Jetmir Krasnići pritvoren u Albaniji, a potom i isporučen na Kosovo.

Sličnih dokumenata sigurno ima još, samo nisu “procurili“ u javnost. Za sada su ispale dve „cigle“ izbijene iz neprobojnog muro di gomma (gumenog zida) koji više od deset godina okružuje arogantni i neefikasni UNMIK/EULEKS i vrlo traljavu istragu u kojoj dokazi o OVK zločinima i trgovini ljudskim organima čas nestaju čas vaskrsavaju. Ukoliko se desi da pored dokumenata istražitelji iskopaju i telo bar jedne od, kako se procenjuje, 100-300 žrtava ilegalne trgovine organima - niko ne bi više mogao da ćuti. U tom smislu istražiteljima bi, za početak, bili jako korisni satelitski snimci lokacija zatvora i improvizovanih klinika u Albaniji.

Objavljeno 24. februara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3139

Novi arapski poredak

2011-02-27T18:38:00.004+01:00

Miris jasmina na Balkanu

Iako je Libija samo poslednja od zemalja Bliskog istoka gde već više od mesec dana duvaju novi pustinjski vetrovi, za sada nema panike da će se „islamsko buđenje“, odnosno „završna faza islamske revolucije“ preneti na Balkan. Za sada je jedino Muamer Zukurlić, glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji, bacio varnicu.

Samo što se vratio iz Tripolija - gde je sa Gadafijem i poglavarom Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini Mustafom Cerićem, tri dana pio čaj ne bi li se dogovorili za neki dinar iz Investicionog fonda Libijske Džamahirije (ukupne vrednosti nekoliko desetina milijardi dolara) - Zukurlić se obratio omrznutom Beogradu. Na proslavi rođendana proroka Muhameda (16. februara) poručio je vlasti da se „uzme u pamet“ jer je na trgovima u Egiptu i Tunisu bio veliki zulum, te da se isto lako može desiti u Novom Pazaru i Beogradu. Ovim medijskim nastupom, Zukorlić se stavio u centar pažnje, ali sve je ispalo nekako naopačke po njega.

Baražnu vatru muftija je pretrpeo prvo od nevladinih organizacija čak i u Sandžaku, a zatim i od zamenika reis-ul-uleme Islamske zajednice Srbije Muhameda Jusufspahića koji je opomenuo muftiju da mržnja rađa samo mržnju i da ne pokušava da zatruje Sandžak. Poslovično odmeren Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalnu politiku, žustro je pojasnio da muftijini nastupi nemaju veze ni sa verom ni sa politikom već samo sa njegovim ličnim ambicijama, kao i da Zukorlić nema „ozbiljan potencijal“ da izazove krizu koja bi destabilizovala region.

„On nema snage da ruši državu jer je muslimanski korpus Sandžaka relativno mali i politički podeljen. Izvesno je da će Zukorlić biti kamen u cipeli ovoj i svakoj drugoj vladi u Srbiji“, kaže Milorad Jovanović, bivši ambasador Srbije u Tunisu, koji od muftije i očekuje da „igra na kartu ugroženosti“ i da vlast ipak ne bi trebalo olako da ga shvata, jer poslednjih meseci govori o internacionalizaciji „sandžačkog pitanja“, intenzivira odnose sa islamskim prvacima u Americi i u Saudijskoj Arabiji, gde vahabizam predstavlja službeni odnos prema islamu.

Najočiglednija slabost Zukorlićeve pozicije je u tome što uporno insistira na islamskoj noti, iako talas rušenja režima u Tunisu i Egiptu, kao i pobune u drugim arapskim zemljama, nemaju religijski predznak. Revolt je proistekao iz siromaštva, nezaposlenosti i sveprisutne korupcije, a ne kao odgovor islamističkih partija na pritisak državnog aparata.

Postoje još najmanje dva razloga zašto je, uprkos borbenoj rečitosti sandžačkog muftije, gotovo neverovatno da će se egipatski scenario razbuktati u požar koji bi mogao uticati na politiku i bezbednost Zapadnog Balkana, odnosno Evrope.

„Narodi na Bliskom istoku protestuju protiv diktatura jer žele slobodu i demokratiju. Na Zapadnom Balkanu su diktature srušene i vlast je danas smenjiva na izborima. Istina, postoji ogromno nezadovoljstvo i ukoliko u Srbiji i bude masovnih protesta to će biti zbog loše ekonomske i socijalne situacije i neće imati za cilj promenu postojećeg demokratskog oblika vladavine“, kaže Filip Ejdus, ekspert za međunarodnu bezbednost i asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. On smatra da je severna Afrika u bezbednosnom pogledu neodvojiva od ostatka Bliskog istoka, dok je Zapadni Balkan čvrsto vezan za evropski bezbednosni kompleks.

To znači da će događaji u Tunisu i Egiptu imati daleko veći uticaj na oblast istočnog Mediterana i Persijski zaliv nego na Balkan koji je povezan za EU i NATO. Ejdus skreće pažnju na Tursku koja bi mogla da se pretvori u „levak nestabilnosti“, ali samo ako u potpunosti napusti svoj evropski i zapadni identitet. Međutim, ako Evropska unija ipak pronađe način da Tursku trajno veže za sebe, bilo kroz punopravno članstvo ili kroz privilegovano partnerstvo, ova država bi bila mnogo više nego „tampon-zona”. Ona bi mogla postati „kanal kroz koji bi se evropski mirovni projekat integracija mogao preliti u pravcu šireg Bliskog istoka“.

Islamistički talas bi ipak mogao doći, jer više ništa ne može da se uradi bez Muslimanske braće. Iskusni diplomata Dušan Simeonović, koji je bio naš ambasador u Egiptu i Libiji, smatra da narod na ulice Kaira nije izvela džihadska retorika islamista, i da u toj zemlji još ne postoji politička figura kao što je bio ajatolah Homeini koji je svrgao iranskog šaha Rezu Pahlavija.

Na čelu narodne pobune u Tunisu nije bila vodeća islamska partija Nahd. Muslimanska braća u Egiptu su se postepeno uključila u demonstracije na trgu Tahrir i u pregovore sa predstavnicima Mubarakovog režima. Ali zato ne treba isključiti mogućnost da Muslimanska braća, najbolje organizovana stranka u Egiptu, ne iskoriste narodni osećaj potisnutog ponosa zbog dugogodišnjeg gaženja dostojanstva i osnovnih ljudskih sloboda kako bi povećali svoj uticaj u politici.

Arapski svet će narednih godina biti zaokupljen osluškivanjem sopstvenog pulsa, zatim načinom na koji im Izraelci dišu za vrat kao i nagađanjem šta će SAD sve smisliti kako bi očuvale svoje spoljnopolitičke i ekonomske interese, smatra Simeonović.

Sagovornici NIN-a ne strepe da će doći do jačanja vahabizma na Balkanu, iako se sporadični ispadi radikalnih političara i verskih lidera ne mogu isključiti u potpunosti.

Za razliku od ostalih analitičara, Dževad Galijašević, član privatnog Ekspertskog tima za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala iz Sarajeva tvrdi da bi Makedonija, Crna Gora i Sandžak mogli predstavljati liniju budućih konflikata u regionu. On se plaši da bi se teroristički napadi na Policijsku stanicu u Bugojnu i na tržni centar u Vitezu mogli ponoviti. U tim napadima 2008. je ubijeno dvoje, a ranjeno osam osoba.

Naravno, uvek ostaje osnovana nada da će posle arapskog proleća petrodolari biti najpotrebniji za revitalizaciju posrnulih ekonomija severne Afrike i Bliskog istoka, a da će se radikalne islamske grupe koje ne prezaju od nasilja postepeno ugasiti na Balkanu. Ukoliko bi još i Srbija imala aktivan odnos u popravljanju ekonomskog i socijalnog položaja muslimana u Sandžaku mnogi se više ne bi obazirali na muftiju kada sipa varnice mržnje.

Objavljeno 24. februara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3139.

Presuda za ubistvo Brisa Tatona

2011-02-02T14:13:00.005+01:00

Pranje krvi sa obraza

Izricanjem visokih kazni ubicama Brisa Tatona, Srbija pokušava da uzvrati udarac nasilnim navijačkim grupama koje godinama nekažnjeno divljaju uterujući građanima strah u kosti

Više od 300 duša guralo se, 25. januara 2011. godine, kako bi ušlo u sudnicu Višeg suda u Beogradu da saslušaju izricanje prvostepene presude za 15 „Partizanovih“ navijača za teško ubistvo Brisa Tatona (28). Mahom je to bila rodbina okrivljenih, navijači, kao i novinari. Zbog loše organizacije i očekivane gužve, javnost je uglavnom ostala ispred živog zida u plavim uniformama na ulazu u sudnicu. U metežu dogodilo se da je navijač, nasrnuo na novinara dnevnog lista, zasipajući ga pretnjama i uvredama, a možda bi tu pale i batine da ga stražar nije zaustavio apsurdnom opomenom: „Nemoj, bre, ovde je puno policije!“

Nekoliko minuta posle trinaest časova, začuli su se uzvici zaprepašćenja, prigušeni jauci i komešanje iz sudnice. Pre nego što je sudija Mirjana Ilić stigla da saopšti kaznu za petooptuženog, vrata su se otvorila i dva mladića su skoro iznela ženu obnevidelu od suza, dok se za njima probijao sredovečni muškarac. Uprkos bradi koja mu je podrhtavala od besa, zavikao je: „Šta, bre, u ime naroda? Tebi će narod da sudi... Nećeš (sudiji Ilić) imati gde da se sakriješ od nas!“

Najveće kazne dobile su kolovođe navijačkih grupa „Iridućibili“, „Alkatraz“ i „Rebels“.

Prvooptuženi Đorđe Prelić, u bekstvu, osuđen je na 35 godina. Dejan Puzigaća, takođe u bekstvu, dobio je 32 godine zatvora. Ivan Grković i Ljubomir Marković osuđeni su na po 30 godina. Prelić i Marković su, prema optužnici, preko mobilnih telefona zvali ostale, Puzigaća ih je snabdeo bakljama, dok je Vladanu Suvajcu nabavio hirurške maske kako bi batinaši sakrili svoj identitet.

Kazna od 14 godina izrečena je Milanu Vujoviću, Branimiru Četniku, Vladanu Suvajcu, a Dragan Tomasović, Stefan Veličković, Milan Tarlać i Bojan Matijević osuđeni su na po 12 godina zatvora. Stepa Petrović dobio je pet, Dejan Stanković četiri, a Vladimir Bošković, koji je jednom od okrivljenih pomogao nakon napada, osuđen je na osam meseci u zamenu za dve godine uslovne kazne.

Presuda, ipak nije epilog tragedije. Advokati okrivljenih najavili su žalbe Apelacionom sudu jer smatraju da nije dokazano da su okrivljeni ubili Tatona i da se ovde radi o procesu u kome su političari sistematski, naročito izjavama u medijima, kršili pretpostavku nevinosti. „Nadam se da će detaljno objašnjenje suda biti dovoljno kvalitetno da bi opstalo po žalbama koje se očekuje da će svi okrivljeni uložiti“, kaže Slobodan Ružić, zastupnik porodice Taton dodajući da roditelji smatraju da su kazne odgovarajuće i tek treba da odluče hoće li se upustiti u parnični postupak za 200.000 evra naknade za pretrpljeni bol. „Postoji velika odgovornost Srbije, jer MUP i BIA nisu preduzele ništa da se ova tragedija spreči.“

Izricanjem neočekivano visokih kazni ubicama Brisa Tatona – više od 243 godine zatvora - Srbija pokušava da uzvrati udarac nasilnim navijačkim grupama koje godinama nekažnjeno divljaju uterujući građanima strah u kosti. Sudski epilog slučaja Taton je prizma kroz koju su se prelomile sve rane srpskog pravosudnog sistema, pogubne traljavosti policije i bezbednosnih službi, kao i nemoć države u kojoj se građani tresu od straha pred svakim uličnim batinašem. Država je ovog puta pokušala da se prikaže jačom nego što jeste, ali i dalje je ostao osećaj da je bolje ćutati i praviti se lud, ništa ne videti i ne čuti, nego svedočiti i pomagati sudu da donese pravičnu presudu. O tome upravo govori slučaj Taton, jer su se svedoci, zastrašeni, povlačili, odnosno menjali iskaze u procesu. Činjenica da su pred Palatom pravde navijači opet nasrtali na novinare, kao i da su u strahu od huligana roditelji Brisa Tatona izašli na sporedni izlaz – tiho i dostojanstveno, govori da Srbija mora mnogo više da učini kako bi se obračunala sa nasiljem.

Pored slanja Tatonovih ubica u zatvor, potrebno je pred lice pravde dovesti one koji stoje iza „Alkatraza“, „Južnog fronta“, „Obraza“ i ostalih organizacija koje politiku vode ekstremnim sredstvima ostaljajući krv na obrazu Srbije. Ukoliko država ne smogne snage da to učini sistematski a ne samo demagoški, slučaj Taton preti da se pretvori u ćebovanje pravde.

Objavljeno 27. januara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3135

Deca potrošači

2011-01-14T10:50:00.022+01:00

Džeparac na džeparac

photo by: Goran Sivački

U Srbiji živi oko 1,2 miliona dece, ali ih još uvek samo stručnjaci prepoznaju kao potrošače koji godišnje spiskaju i do 320 miliona evra

Paklena je muka kada roditelji u Srbiji moraju da sračunaju koliko im mladunče troši. To zapravo kod nas nikome ne pada na pamet. Jer dete, da nam je živo i zdravo, nije - rashod. Prema Statističkom godišnjaku za 2010. godinu mlađih od 15 godina u Srbiji ima oko 1,2 miliona. Ako se baš insistira, matematici najvičniji roditelji, doći će do nekog polovičnog odgovora na ovo „nepristojno“ pitanje sve pevuckajući: „Kako je trošila, ko ruska vozila“.

„Skoro sva deca u Srbiji (93 odsto 9-11 godina, odnosno 95,5 odsto 12-14 godina) dobijaju dnevno džeparac. U proseku, raspolažu sa oko 3.500 dinara mesečno“, kaže mr Jelena Filipović, asistentkinja na Ekonomskom fakultetu. Autorka knjige „Mali kupci, veliko tržište“ zasnovala je tvrdnje na istraživanju koje je obuhvatilo 987 dece iz Beograda, Valjeva, Niša, Novog Sada i Šapca. Prema njenim proračunima „godišnji potencijal dečjeg tržišta u Srbiji je oko 320 miliona evra“ ali se, ovde, o njima ne razmišlja kao o potrošačima koji samostalno odlučuju i kupuju. „Puca“ se na roditelje, dok su deca sasvim mala, a kad poodrastu i na jedne i na druge.

Ipak, kombinatorika roditelja između prosečne novembarske pate od 34.444 dinara i dečjih želja i potreba - koje često prevazilaze sam džeparac - ostaje u domenu magije.

Petogodišnja Marija S. iz Novog Beograda nije od one „besne dece“ koja se baca na pod prodavnice i sva u krokodilskim suzama urla koliko je grlo nosi svaki put kada joj se ne kupi ono što želi. Marija još nema džeparac, ali ide u vrtić (8.500 din) i na balet (2.500-3.000 din) i uz to je potrošač koji tačno zna da voli recimo „njupa“ a ne običnu pileću supu. Odavno je prestala da troši pelene, što je o svedočenju mame jedne druge devojčice trošak od 4.000 dinara. Slatkiše (4.000 din) Marija deli sa roditeljima, ali je isposlovala džentlmenski sporazum da joj niko ne dira „sirena jaja“ (varijanta kinder jajeta). Trenutno omiljeni su joj „Nodi“, „Anđelina balerina“ i „Barbike“ i ostale igračke na koje mesečno ode najmanje 1.500 din. Strastveni je kolekcionar koji zbirku crtaća uveličava sa 2-4 diska mesečno (1.000 din). Bezbrojne slikovnice i bojice niko više ne računa, a pokloni za rođendane drugara koštaju najmanje po 500 dinara. Marija obožava da ide u Zamak, gde sa drugarima iz komšiluka skače do besvesti. Ovo odlično znaju baka i deka koji su je letos častili mesečnom kartom (oko 4.000 din). Obuća i odeća su takođe stavka u kućnom budžetu, ali relativno podnošljiva jer su Mariji šare i boje još uvek bitnije od etikete proizvođača. Za razliku od većine svojih drugara Marija svoju kasicu-prasicu ne koristi samo kao ukras, već je, kad se napuni, nosi kod tete u apoteku da joj ukrupni parice. Letovanja, zimovanja, slodoledići i sokići ne dopisuju se u Marijin troškovnik koji baka, deka, tetka i ostali dopunjuju, po oceni njenog tate Gorana, sa još najmanje 1.500 evra godišnje.

Još pre više od 20 godina u Americi su kompanije i advertajzing agencije prepoznale decu kao kupce robe široke potrošnje, pa nije ni čudo da se reklame nekih proizvoda nalaze i na koricama udžbenika. U Srbiji još nije došlo dotle. Za klince se veruje da ili nemaju para ili da kupuju na sitno, u proseku do 1.000 dinara.

Ipak, deca uzrasta 3-7 godina najviše para troše na slatkiše i igračke. Fascinirani su životinjama i ne mogu da odole šarenim, bleštavim igračkama, kao ni pinklicama koje ispuštaju prodorne zvukove. Put od njihove potrošačke nesvesti do potrebe i obznanjenog zahteva je kratak jer su okruženi reklamama. A što marketing propusti, dovrši vršnjak iz dvorišta, školice. S obzirom na to da se deci do sedam godina kognitivne sposobnosti još razvijaju, reklame za njih su sporijeg ritma, likovi se pojavljuju jedan po jedan, a gegovi su jednostavni. A zbog odraslih koji su prava meta, sve je nekako slatko i ljupko.

Klincima od 8 do 12 godina pored porodice postaju jako bitni drugovi, koji postaju merilo za ono „nešto“ što treba imati da bi bio prihvaćen. U reklamama za ovu, stariju, decu često prikazuju vršnjake, obučene u istom fazonu, provejava pomalo neotesan humor. Deca postepeno odbacuju lutke i autiće, i zamenjuju ih basketom, teniskim reketom, sofisticiranijim kompjuterskim igricama ili već nekim haj-tek napravicama.

Od 13. godine života situacija se drastično menja. Uzori postaju superstarovi koji reklamiraju luksuznu robu. Za većinu tinejdžera, koji sada kapiraju i vrlo apstraktne koncepte, podražavanje je način komunikacije, ali se polako budi individualnost i osobene, potpuno nove potrebe. Džeparac se troši pre svega na kredit za mobilni, izlaske u kafiće, diskoteke, odeću obuću i sve ostale đinđuve za ulepšavanje, koje će ih učiniti neodoljivim. Za roditelje, ovo je mračno doba u kome se uz reklamu „pričaj više“ visina telefonskih računa vrtoglavo penje – često i više od 3.000 dinara, naročito kod „zaljubljenih primeraka“.

Kako se, marketinški, pristupa deci zavisi od ekonomskih faktora, nivoa medijske pismenosti, zakonodavstva i, na kraju, kulturnog modela i tradicionalnog poimanja položaja deteta u društvu. Za razliku od razvijenih zemalja gde je „napad“ na decu kao primarne potrošače do tančina isplaniran, u Srbiji je to još uvek stihija.

„Većinom, deca nisu donosioci odluka, u smislu da imaju novac i da njime samostalno raspolažu. Uz to, za razliku od bogatih američkih tinejdžera koji imaju značajno veće džeparce i većinom nešto rade, kod nas taj, dečji, novac nije ključno važan za kreiranje marketinških strategija. Kompanije se retko direktno obraćaju deci da bi se ona navodila na kupovinu“, kaže prof. dr Goran Peković, koordinator akademskih stručnih studija „Reklama i mediji“ na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Peković, koji je godinu dana i član Republičke radiodifuzne agencije, tvrdi da „obraćanje deci pokreće i brojne etičke probleme kojih su advertajzing i marketinške agencije veoma svesne i poštuju Zakon o oglašavanju“. Ipak RRA, koja je nadležna da prati i opominje medije kada se ogluše o zakon, nema evidenciju o broju reklamnih poruka koje se smatraju prekršajem kada je reč o pravima dece. Kako Peković kaže: „Prave se izveštaji o prekršajima koji se odnose na emitovanje programskih sadržaja koji mogu naškoditi moralnom ili psihičkom razvoju dece, a to su scene nasilja, psovke, scene kada akteri puše, piju alkohol, a emituju se pre ponoći“.

Potrošačka industrija, čak i u Srbiji, računa na decu. Pre svega na njihov uticaj koji imaju na odrasle. Zato kompanije troše milione na reklamne kampanje koje „gađaju“ pre svega roditelje, bliže i dalje rođake.

„Ranije se dečji uticaj prvenstveno vezivao za izbor marke proizvoda i kupovinu slatkiša, igrački, brze hrane i zabavnih igara i delimično učestvovanje u odlukama od interesa za celu porodicu, npr. letovanja, školovanja... Danas, međutim, i sasvim mala deca imaju ulogu porodičnog savetnika kada je u pitanju kupovina pojedinih haj-tek proizvoda i korišćenje sofisticiranih usluga“ tvrdi dr Branko Maričić, koji studentima ekonomije predaje „Ponašanje potrošača“ . On smatra da su deca od 10 do 12 godina prilično obrazovani potrošači sa izgrađenim stavovima.

Na ruku razmaženosti dece ide njihov prirodni talenat da kupovinom testiraju same granice roditeljske bolećivosti. I to je potpuno O.K. Sve dok mama ne izgubi kompas, pa krišom od tate, podigne kredit kako bi nastavila da ispunjava hirove svoje princeze, jer, bože moj, sve što nije mogla i imala mama, treba da ima ćerka. Jasno, tu je vrag odneo šalu, naročito u društvima koja su kao Srbija iskusila tranzicione potrese i ratove spremnost roditelja da se žrtvuju za dete je gotovo bezumna. Još ako je reč o jedinčetu o kome posle razvoda baka ili deka brinu više nego roditelj, klinac neće propustiti priliku da ubira „džeparac“ gde god stigne. To mu dođe kao „porez“ na sav nedostatak roditeljske „pažnje“. Tehnike „kuvanja“ roditelja u udovoljavanju zahtevima, deca vrlo brzo nauče po sistemu pokušaja i grešaka. Neće se prevariti da pri kupovini nove zimske jakne, koju svi u razredu nose, naglasi zdravstveni momenat: „Zar hoćeš da se razbolim u onoj tankoj...?“ Sve ostalo su varijacije na temu: „zar ne želiš da budem srećan?“, „jeste malo skuplje, ali će ti uštedeti jer će mi trajati“...

Kako potrošačka industrija „lovi“ decu i odrasle lepo se može shvatiti i iz vrlo praktične, ali za ozbiljne ljude neprijatne, knjige „Propaganda“. Marketinški magovi gutaju delo Edvarda Berneza krišom jer su ga i Hitlerovi ljudi nemilice kopirali ne zato što je Bernez bio Frojdov sestrić, već zato što je uspeo da sastavi tim najboljih eksperata svog vremena koji su duboko zaronili u nemačku kulturu i dušu individua (stručno su napravili horizontalni i vertikalni presek) kako bi otkrili bazične ljudske motive.

„Otkrijte ove motive, povežite ih sa proizvodom ili ih pretvorite u supstitut i bićete mnogo moćni“, kaže prof. dr Tijana Mandić, klinički psiholog i dodaje: „U suštini motiv je energija, a ona je transportna. Mi učenjem određeni motiv za, recimo, hranom pretvaramo u potrebu za gledanjem serije! Deca su neverovatno ranjiva. Vrlo otvoreno ispoljavaju potrebe, dok odrasli znaju da ih kriju. Ona su infantilna i nestrpljiva. Nastoje da potrebe zadovolje odmah i sada, a to se veoma koristi da bi im se prodala igračka, čokoladica...“ Ona primećuje da bi bilo dobro da neko stariji bude uz decu dok gledaju televiziju i da im pomogne da ne brkaju stvarnost i igru reklamnih poruka koje su jedan od najjačih mehanizama za veštačku proizvodnju potrebe. Snaga, pre svega televizijske reklame, jeste tolika da ni to ne ide lako. Jer, mašta klinaca je razigrana, emocionalna veza sa imaginarnim herojima iz crtaća jaka, a odmah posle špice sledi reklama koja nudi igračke, oružja, slatkiše, koji su vizuelno direktno u vezi sa crtanim likovima.

Pošto, kao što kaže dr Đuro Šušnjić, deca pamte i ono što ne razumeju, uče kad toga nisu ni svesna, a marketing je sve agresivniji, potrebno im je objašnjavati kako im se „draška“ podsvest, prodaje lažna emocionalna sigurnost, samopouzdanje, osećaj moći, objekti ljubav, besmrtnost itd. Ipak, to je u potrošačkom društvu i kulturi koja decu fetišizira na prilično blesav način - nemoguća misija

Objavljeno 13. januara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3133

U zenitu potrošačke groznice

2011-01-07T00:49:00.006+01:00

Bleštavo, a jeftino

photo by: Goran Sivački

Umetnost praznične kupovine često se svodi na veliku veštinu odbrane novčanika, od sve brojnijih novogodišnjih iskušenja

Makša ima nepunih četiri godine i ide u beogradski vrtić „Majski cvet“, onaj u Vasinoj ulici, što nema dvorište. Svaki put kad se sa mamom Ivanom Maksić vraća kući, zastane ispred izloga, upre prstićem u metalno srce i kaže: „Meni će Deda Mraz ovo da donese, jer sam dobra devojčica!“ Rečeno, učinjeno! Sada je Makša sva važna dok pokazuje parfem, karmin i češalj Dizni princeze, a tu je i šareno ogledalce iz neke druge priče. Tiho stiže priznanje da je poklon koštao nešto preko 3.000 dinara i jeste da bi razne rupe u kućnom budžetu mogle da se zapuše ovim paricama.

Svi ostali, ali ništa manje specijalni, pokloni poput svetloljubičastog rajfa sa veštačkim paperjem i antenama koje se završavaju leptirićima i šljokicama (cena 150 dinara, isto kao i uši zekonje) mogu da budu i iz kineskog tržnog centra u bloku 70. Tu je vazda živahno, ali između katoličkog Božića i pravoslavne Nove godine gužva je nezamisliva. Najbolje idu igračke, jelke, lampice, pirotehnika - i krpice, uključujući i brushaltere. Komad 99 dinara ili pet za 200, u svim bojama, veličinama i provereno od one ljute sintetike koja pri najmanjem trljanju baca iskre i mini električne udare, što baš zna biti nezgodno dok plešete uz neki od hitova od kojih „gaće same spadaju“.

Kod Kineza bakine i zle tetke (obe vrste služe da deci dozvole sve ono što roditelji zabranjuju) utrkivale su se u tome ko će zaroniti dublje u kutije i pronaći što luđi poklon. Apsolutni favoriti bakica su mini kopija električne gitare (cena bez pogađanja 800, a može i za 600 dinara) i bubnjarski set (350-500 dinara).

Loptice -skočice i ljigavci koji cijuču i svetle, spadaju u standardnu dečju opremu koja se nabavlja za 50, 80 ili 100 dinara. Tetke su na muci da odluče šta je prikladniji dar: zeleni irvas za jahanje (800 dinara) ili metar visoka ružičasta pudla na kojoj dete može da se ljulja ako kod prodavca neko ostavi 3.000 dinara. Po istoj ceni može kući da se nosi najveći tigar, model sa razjapljenim čeljustima ili jakne od lakovane plastike koje (osim srebrne kosmonautske) izgledaju kao da su napravljene od kese za đubre, ali zato ne propuštaju vodu. Za onu malo stariju dečurliju, tu je skraćeni svetlosni mač koji služi za pravljenje zaista velikih balona (150 dinara), „jugi o“ karte čija cena zavisi od broja špilova i veličine limene kutije (od 200 do 800 dinara) i „bakugani“ plastične loptice koje se rastvore u već neko fantastično biće ili robota (cena od 500 do 1.500 dinara).

Najomiljeniji član familije je onaj rođak koji deci, krišom, kupi nešto od pirotehnike. U Republičkom zavodu za statistiku Srbije kažu da će decembarske podatke o uvozu, prometu robe i trgovini na malo objaviti tek krajem januara ali da ni tada verovatno nećemo znati koliko je uvezeno, recimo, plastičnih, papirnatih ili pravih jelki, petardi...

„Znate li koliko hiljada proizvoda imamo na tržištu? Naši podaci su klasifikovani po kategorijama proizvoda“, kaže Slobodan Vučković, šef odeljenja spoljne trgovine u RZSS.

Prema podacima Uprave carina, koje je NIN dobio iz Centra za informatiku i elektronsko poslovanje Privredne komore Srbije, od januara do novembra 2010. godine uvezeno je lampica i novogodišnjih proizvoda od stakla i ostalih materijala u vrednosti od 2.130.799 američkih dolara. Mereno u kilogramima, lampice su najviše stizale iz Kine (69.282), Holandije (681), Nemačke (275). Staklići, opet, u kilogramima: iz Kine (8.518), Slovenije (584), Češke (161) i Holandije (103). A sve ostalo gde, valjda, spadaju i veštačke jelke koje koštaju u redovnoj prodaji od 130 dinara u „Merkatoru S“ do 6.699 dinara u „Tempu“, uvozi se pre svega iz Kine (322.563), Tajlanda (19.615), Holandije (7.252), Slovenije (4.062), Španije (2.811), Makedonije (2.453) i još 18 zemalja.

Ipak, najveći deo pirotehnike iz Kineskog tržnog centra i sa pijaca došao je nekim drugim, odnosno švercerskim kanalima, na veliko.

„Ne ulazeći dublje u mehanizme sive ekonomije i poreske utaje, teško je sagledati koliki je zaista promet. Po onome što čujemo od prijatelja, parkinzi tržnih centara su zakrčeni, kupuju se jeftini pokloni. Kao da se u vazduhu oseća zebnja za sutra“, kaže za NIN Branko Ljutić, profesor finansija. On dodaje: „Novogodišnja industrija je sve ono što kupujemo u vreme praznika. Možda najznačajnija jeste prasetina, ali ako posmatrate odnos Vlade prema istoj, videćete da oni ne vide stratešku perspektivu svinjogojstva.“

Prskalice, koje mogu da se kupe u aranžmanu 10 kutija za 200 dinara, ne dolaze u obzir kao poklon deci koja imaju više od pet godina, jer su to stvari „za bebe“. Računaju se samo petarde i to ne one što puknu pa uginu, nego one što se oglase najmanje pet puta (pakovanja ima za 500, 1.000 i ne pitaj koliko dinara).

Rakete su još skuplje i retke. Njih, po pravilu, kupuju ujaci, stričevi, pa i očevi. Međutim, u tu se rabotu ne valja upuštati ako nemate kinte da ih kupite nekoliko, a to košta od 4.000 do 12.000 dinara, ako se pazare i „topovski udari“. Dakle, potrošačka logika „što više, to bolje“ je osnova dobrog vatrometa, jer najmanje jedna raketa izneveri vas u odbrojavanju poslednjih sekundi stare godine, a za ostavljanje bilo kakvog utiska potrebno je išarati nebo sa bar tri-četiri boje. A ako sve to ne doživi bar jednu reprizu, ocena će biti po sistemu „jednom kao nijednom!“ Takođe, moguće je da će mangup odvojiti deo džeparca u zajednički fond sa ostalom decom iz komšiluka, ali to sa sobom nosi nekoliko „poslovnih rizika“. Prvo, najstariji kabadahija neće dopustiti ostalima da se igraju vatrom i raketama. Drugo, ako dođe do prepirke uvek će se naći tužibaba koja iz čiste pakosti roditeljima prijavi celo društvance.

U Srbiji ima 1.176.760 dece mlađe od 16 godina, prema Statističkom godišnjaku za 2010. godinu RZSS-a, i svako očekuje bar jedan poklon od Deda Mraza i(li) Božić Bate. Čini se tržište za koje se vredi takmičiti. Jelena Filipović, asistentkinja na Ekonomskom fakultetu i autorka knjige „Mali kupci, veliko tržište“, tvrdi da se, kod nas, o deci ne razmišlja kao o potrošačima. Naime, veruje se da klinci nemaju para, pa je sva sila marketinških kampanja usmerena na njihove roditelje, dalje i bliže rođake i prijatelje.

„Deca u svim drugim zemljama kupuju poklone za Novu godinu, pa pretpostavljam da je to slučaj i ovde. Oni kupuju poklone za sebe, što je tipično za ja-generaciju, i to su uglavnom stvari za koje duže vremena štede, jer su veće vrednosti. Mala deca kupuju skuplje igračke, a starija tehniku, na primer iPod“, kaže Jelena Filipović čija anketa obuhvata 987 dece iz Beograda, Valjeva, Niša, Novog Sada i Šapca.

Pronalaženje pravog poklona za pubertetlije je posebna muka. Kod Kineza nije lako naći nešto što će im se svideti, jer roba nije firmirana. Tu se darodavac eventualno može provući sa nekim zgodnim kaišem (150-900 dinara), otkačenom ešarpom na čijim krajevima vise metalni prstenovi, medvedić ili „dijamant“ od plastike (400--600 dinara) ili kožnim rukavicama koje će svi, hteli-ne hteli, morati da primete jer ta nijansa ciklamaste boje „prži oči“ (400 dinara).

U kategoriju posebno luckastih poklona, naročito zgodnih za spadalo od mlađeg brata koji obožava nepozvan da upadne u sobu sestre-tinejdžerke, spada i metalna napravica koja liči na nedovršenu mutilicu za belance. Kako je prodavac Ling Džao demonstrira, ta češalica za glavu (100 dinara) funkcioniše tako što mrdanjem rukohvata gore-dole otvoreni kraci sa kuglicama na kraju masiraju i glavobolja, navodno, prođe prođe. Ono što je Džao namerno prećutao je činjenica da oni bez kose ne bi trebalo da koriste ovaj izum jer se masaža pretvori u skalpiranje nasuvo. Za dečake, osim čarapa i gaća, tu su, recimo, kojekakve perike ili maske (350 dinara), šeširi a la Hemfri Bogart sa šljokicama. Ako poklon baš mora da bude praktičan, može se izbunariti iz kutija i donji deo trenerke za po kući (600-800 dinara). Toliko o kineskom vašaru.

U „Delta sitiju“ i „Ušću“ kupuju se trenerke koje služe za trening, teretanu ili izlazak, i, moraju da budu brendirane. Zavisno od modela, koštaju oko 100 evra. Za kupovinu na takvim mestima, gde i knjižare liče na samoposluge, treba imati posebno raspoloženje, mentalni sklop i svakako daleko dublji novčanik.

Gužva je sveprisutna, biće da ljudi u vreme krize nemaju novca, ali imaju vremena. Zato se uglavnom razgleda, procenjuje se koja je akcija povoljnija, ali epilog je takav da na klupici u „Delta sitiju“ treba sedeti 15 minuta kako biste videli nekog sa puno kesa u kojima je, umesto poklona, uglavnom hrana ili piće.

Pored ića i pića, najbolje ide garderoba. Zatim igračke, nakit, kozmetika, dekorativne pinklice za kuću i tehnika. Glasina da će od januara 2011. godine Vlada Srbije povećati PDV za kompjutere i sličnu robu, nije značajno uticala na prodaju koja jeste veća nego u ostalim mesecima, ali ipak daleko manja nego 2008. pa čak i 2009. godine.

„Najčešći posetioci i potrošači su mlade poslovne žene i porodični muškarci. Uopšteno, žene pazare češće, ali u manjim iznosima, oko 3.000 dinara, dok porodica potroši najviše, ali dolazi ređe“, kaže dr Nikolaos Dimitrijadis, direktor marketinga i komunikacije Ušće šoping centra, dodajući da tinejdžeri ne troše mnogo, do 1.000 dinara. Dok populacija starija od 50 godina, sa dobrim obrazovanjem i finansijski situirana, nema naviku dolaska u šoping centre. On tvrdi: „Oni više vole gradske butike i šetnju po centru, ali svakako treba imati ponudu i za njih, luksuznije radnje i mirnije dane, kao što su utorak i sreda.“

Što se tiče profesionalnih kupaca (trgovci, kafedžije itd), primetno je da su zbog ekonomske krize oprezniji. Jelena Popović, portparol „Metroa“, kaže: „Ugostitelji dolaze češće, a kupuju manje, kako bi osigurali redovnu nabavku.“ Promet u restoranima opao je 20-30 odsto, zbog zakona o zabrani pušenje, a delom i zbog besparice. Ipak, klubovi, restorani, splavovi koji su nudili muziku, zalogaj hrane i neograničene količine alkohola po ceni od 25-65 evra, rasprodati su ne samo za doček Nove godine, već i za Božić i doček Srpske nove.

U „Merkatoru S“ novogodišnja potrošačka euforija počela je malo kasnije nego prethodnih godina, ali je otprilike istog intenziteta. Najviše se kupuju igračke, kozmetika, knjige, tekstil, alkoholna pića, posebno vina, akustika i tehnika. Najveća navala bila je poslednja tri dana 2010. godine, kada se na svaku kupovinu davao popust od 10 odsto, a za poklone se izdvajalo između 500 i 2.500 dinara.

„Srećom, sačuvala sam tri čeka pa sam mogla na odloženo da kupim sve što nam treba za praznike“, kaže Maja Pavlović, službenica i glavni operativac šestočlane porodice koja se snabdeva u „Rodiću“. Ona dodaje: „Roditelji mog muža žive sa nama, stari su i rešili smo da zbog njih i dece proslavimo obe Nove godine i Božić. Znam da ćemo februar i mart morati malo da se stisnemo, ali preživećemo!“

Može li se uopšte izmeriti koliko je jedna porodica, srednjeg staleža, potrošila na poklone za praznike?

„To samo mame i supruge znaju, za sve nas ostale je bolje da se ne raspitujemo isuviše jer će nestati magija ostvarivanja mogućeg sa nemogućim izvorima finansija“, kaže Ljutić, dodajući da kod nas ne postoje analize šta građani najviše kupuje za novogodišnje i božićne praznike. On veruje da „sve što ljudi kupuju jeste vezano za želju da nam, kad sutra ustanemo, bude bolje, znamo da neće, ali ipak samo to želimo. Ako želimo dobro samo sebi tada smo sebični, vodeći računa o drugima stičemo sposobnost saosećajnosti i društvene odgovornosti.“

Način na koji slavimo praznike pomalo gubi suštinu i često biva da dobijamo ili darujemo poklone kojima se ne radujemo. Važno je da su veliki, bleštavi i po mogućstvu jeftini. Umetnost praznične kupovine često se svodi na veštinu odbrane novčanika, odnosno kreditne kartice, od novogodišnjih iskušenja.

„Poklonom saopštavamo nešto drugoj osobi, potvrđujemo i započinjemo neke odnose sa drugom osobom. Prevelik ili premali, neprimeren poklon može da ugrozi odnose darodavca i darovanog“, kaže dr Ivana Petrović, sa Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta. „Praznici su prilika da se opustimo, pa i raspustimo. S obzirom na stres kome smo neprekidno izloženi, praznici su prilika za smeh, igru, i zato je najvažnije da se posvetimo sebi i najbližima. Da provedemo vreme onako kako nam najviše prija, a ne po nekom diktatu.“

Novogodišnji i božićni praznici su, možda, totalni kič, ali taj kič je dobrodošao naročito ako se još neko seća recepta bakinog kolača u obliku laneta (ne irvasa) koji se obavezno seče od guze. Nije svaki dan Nova godina i Božić!

Objavljeno 6. januara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3132

Istorijski Isus ili Hrist vere

2011-01-07T00:45:00.002+01:00

Mit veći od istorije

Grupa američkih i nemačkih naučnika 70- ih godina HH veka tvrde da je Isus kompleksna ličnost i da se pojavljuje kao učitelj mudrosti i pravednosti, harizmatičan vođa i čudotvorac, ali i kao prorok koji dosta vremena provodi najavljujući skori dolazak carstva božjeg

Sve do XVIII veka uticaj crkve je bio takav da se malo koji naučnik ili teolog usuđivao da na glas pita: Da li je Isus postojao? Oni koji su se drznuli da to učine završili su neslavno - na lomači ili su skraćeni za glavu.

Samo ime Isusa nikada nije bilo sporno za teologe, jer na starojevrejskom Ješua ili Jošua znači „spasitelj“, „iscelitelj“. Kako istoričar R. J. Viper tvrdi i naziv galilejskog gradića Nazareta se zvučno, lingvistički i asocijativno može povezati sa rečju „nazara“ koja znači „čuvati“, „spasavati“. Dakle, Isus postaje magijsko ime prepuno tajanstvene snage i čudesnog isceljenja, naročito moćnog prilikom „isterivanja đavola“ i savladavanja zlih duhova.

Prvi ozbiljniji pokušaj da se uz pomoć naučnih metoda dođe do prave slike Isusovog života i autentičnih beseda, vezan je na Zapadu za Hermana Samuela Reimarusa (1694-1768) profesora orijentalistike u Hamburgu. On je pokazao da ono što jevanđelisti Marko, Matej, Luka i Jovan govore o Isusu, ipak može da se razdvoji od onog što je Isus, religijski vođa iz Galileje, zaista sam rekao. Sa teorijskim razdvajanjem od božanskog Hrista na koga se poziva crkvena tradicija, otpočelo je pravo traganje modernih naučnika za istorijskim Isusom.

Škotski istoričar i ministar religije Vilijam Robertson (1721–1793) pravi od Hrista pravog heroja. „Istorija o Isusu je istorija boga, koga je njegov otac žrtvovao za čovečanstvo“. Prema njegovom razumevanju turbulentnih političkih i socio-ekonomskih prilika Hristovog vremena, kult bogova koji umiru i vaskrsavaju treba posmatrati u kontekstu neprijateljstva siromašnih Judejaca spram fariseja. Budući nemoćni siromašni su stvarali sekte koje obožavaju sporedne bogove a jedan od njih bio je Isus.
U knjizi „Poreklo svih vera“ (1794) francuski mitolog Šarl Fransoa Dipui (Dubius) objašnjava: „Isusov život nije ništa drugo do bajka o Suncu“.

Tokom XIX veka niz uglednih naučnika preispitivao je biografiju Isusa, kao zemaljskog bića, kroz ono što nude kanonska jevanđelja. Zapaženi su radovi, pre svega, Davida Fridriha Štrausa, Bruna Bauera i Johanesa Vajsa. Evropa se zgranula, kada je teolog David Fridrih Štraus (1808-1874) napravio portret istorijskog Isusa čija je božanska priroda ostala u drugom planu. On naglašava da je crkvena dogma o Hristu, bazirana na neistorijskim, mitskim i teološkim doktrinama. Nemački istoričar, teolog i filozof Bruno Bauer (1809-1882) napravio je kritiku teoloških teza o ranom hrišćanstvu i Isusu čiju je vrednost pohvalio čak i Fridrih Engels, 1882. godine. Bauer je zaključio da Jevreji i paganisti više ćute nego što pominju Hrista, kao i da Novi zavet vrvi od protivurečnosti. Prihvatanje postojanja Jednog, Prvog stvaralačkog jevanđeliste u hrišćanstvu Bauer vidi kao moment univerzalne svesti, ideologije odbačenih klasa u kojoj se prepliću stoicizam, neoplatonizam, judaizam. Isus u njegovoj interpretaciji postaje neka vrsta anti-Cezara.
Nemački teolozi jasno su ukazali na vremenski jaz između realnih istorijskih događaja koji su se dogodili za Isusovog života (5 godina pre n.e. – 30 godina n.e.) i izveštaja jevanđelista koji su najmanje 40 godina kasnije pisani.

Osim toga, došlo se do zaključka da su sinoptička jevanđelja (po Mateju, Marku i Luki) mnogo bliža istorijskim činjenicama nego što je to slučaj sa Jovanovim jevanđeljem u kome je Isus mnogo više Hrist, nestvarniji duhovniji lik. „Iako su naučnici iz Štrausove generacije bili dosta skeptični u pogledu mogućnosti rekonstruisanja Isusovog istorijskog lika, njihove analize su doprinele da docniji istoričari ranog hrišćanstva postanu mnogo svestraniji i kritičniji u pogledu korišćenja izvora“, tvrdi Milan Vukomanović u knjizi „Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista“.

Vrlo neobičnu tezu o Hristu izneo je Pol-Luis Koučod (Couchoud, 1879 - 1959) profesor filozofije i medicine tvrdeći da je Isus jedna vrsta Jehove. „Zar njegovo ime ne znači Jehova – onaj koji pomaže? Šibica koja je zapalila hrišćanski pokret je vizija Petra, a što se tiče života i lika Hristovog on je konstruisan prema prorocima.“

Jedan od najvećih francuskih istoričara ranog hrišćanstva Alfred Firmin Loizi (Loisy, 1857– 1940) „Sinoptička jevanđelja“ vidi ovako: „Ako Isus nije bio osuđen na smrt kao kralj Jevreja, to jest kao Mesija, prema svom vlastitom priznanju, onda bi se sasvim dobro mogla podržati teza da on nije postojao“. U delu „Rođenje hrišćanstva“ on piše: „O Isusu se zna nešto više nego o Jovanu Krstitelju iako mit i legenda zauzimaju važno mesto u evangelističkoj tradiciji. Ali sva mističnost i legendarnost koja pokriva ovu tradiciju svedoči na svoj način o začetku hrišćanskog pokreta... Ono što je negativna kritika za biografiju Isusa postaje pozitivan prilog za istoriju hrišćanstva“.
Prvi hrišćani bili su Jevreji i nova religija prirodno nosi pečat nasledstva judaizma. Stari zavet jednako je svet i jevrejima i hrišćanima, iako su hrišćani naknadno dodali vlastite knjige u vidu Novog zaveta od kojih centralno mesto zauzimaju jevanđelja.

Grupa američkih naučnika koju predvodi Norman Perin i nemačkih naučnika na čijem čelu je Joakim Jeremias sedamdesetih godina HH veka shvataju da je Isus kompleksna ličnosti i da se pojavljuje kao učitelj mudrosti i pravednosti, harizmatičan vođa i čudotvorac, ali i kao prorok koji dosta vremena provodi najavljujući skori dolazak carstva božjeg. Takav Isus se idealno uklapa u uzburkanu političku, socijalnu, ekonomsku i religioznu stvarnost Palestine.

U prvom veku Rimsko carstvo je bilo toliko prostrano da nije uspostavilo direktu vlast u Judeji. Kako se navodi u delu „Sveta krv, Sveti gral“ Majka Bendženta, Ričarda Lija i Henrija Linkolna, bilo je to stanje slično onom u Francuskoj za vreme Višija: „mora se dočarati jedna osvojena zemlja i jedan pokoreni narod pod vlašću marionetskog režima koji je opstajao zahvaljujući vojnoj sili.“ Isusov život obuhvatao je prvih 35 godina haosa i patnje koji je potrajao 140 godina. Godine 6. naše ere, zemlja je izdeljena na jednu provinciju i dve tetrahije. Irod Antipa je vladao Galilejom, ali je duhovna prestonica Judeja bila pod surovom rimskom upravom prokuratora koji je stolovao u Cezariji. Iako u jevanđeljima nema reči osude Pilata koji od 26. do 36. godine svirepo gospodari Judejom. Savremeni naučnici slažu se da su jevanđelja, većim delom, nastala između ovog ustanka i velike bune u Judeji 132-135. i skoro je sigurno da se zasnivaju na prethodnim izveštajima koji očigledno nisu sačuvani. Jevanđeoske slike Isusovog života značajno su uzdrmala arheološka istraživanja u drugoj polovini XX veka kada su niotkuda počela da se pojavljuju neka druga, zaboravljena ili odbačena jevanđelja i spisi. Najintrigantniji su Kumranski zapisi otkriveni 1947. u Izraelu u zapečaćenim ćupovima i 2006. godine konačno prevedeno Jevanđelje po Judi, u kome su novozavetna jevanđelja okrenuta naglavače.

Veliki je mit o Hristu i on poput Pesme nad pesmama sadrži dublju istinu nego što je doslovna (istorijska) istina o Isusu iz Nazareta. Uostalom besmrtni Gete je ovako pisao Herderu, 4. septembra 1788. godine: „Zahvaljujući mitu o Isusu svet će moći da ostane stacioniran još 10.000 godina, i iz tog istog razloga niko ne misli onako kako bi trebalo, jer treba potrošiti toliko energije, znanja, inteligencije i ingenioznosti da se taj mit odbrani, kao i da se pobije".

Objavljeno 6. januara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3132.

Humor na internetu

2010-12-24T15:18:00.007+01:00

photomontage by: www.kobajagrande.com

Kad Srbi njuziraju...

Liberalni komunikolozi „njuzovanje“ vide kao nov pravac novinarstva koji se kao mutant-virus iz Srbije širi zemljama gde se govore haški jezici

Svetski mediji prenose „vest“ o pijanom Srbinu koji je u egipatskom letovalištu Šarm el-Šejk ubio ajkulu ljudoždera, a NIN dolazi do novog „otkrića“. Naime, Slobodan Milosavljević, srpski ministar trgovine i Zahir Garana, ministar turizma Egipta, potpisali su bilateralni sporazum. Novi oblik saradnje dve zemlje omogućiće sezonskim radnicima iz Srbije da rade kao čuvari egipatskih plaža štiteći turiste od napada ajkula. S obzirom na visok stepen rizika profesije, vlada Egipta obavezala se da će Srbima obezbediti povratnu avionsku kartu, ol inkluziv tretman u hotelima sa pet zvezdica i mesečnu nadoknadu od 2.500 američkih dolara.

„Prilika da se učvrste prijateljski odnosi naših dveju zemalja, došla je pomalo iznenada“, kaže za NIN ministar Milosavljević dodajući da je već predložio Narodnoj banci Srbije da se nagrada „Tanja Stanković-Boškov“ dodeli Nenadu Milosavljeviću, novinaru „Njuza“ specijalizovanog za objavljivanje vesti iz ogledala. Da podsetimo, Nenad je praktično omogućio poslovnu saradnju kada je 10. decembra na www.njuz.net objavio tekst o Draganu Steviću ubici ajkule. Ovu vest preneli su ne samo domaći mediji, makedonski „Večer“ (www.vecer.com.mk), hrvatski, već i američki mediji: „Njuzer – manje čitaj, više znaj“ (www.newser.com), zatim „Njuzmajld“ (www.newsmild.com), „Turističke vesti“ http://erital.net.

„Naslovnice i 45.897 lajkova `Njuzovih` prijatelja na Fejsbuku inspirisali su me da dalje istražujem mogućnosti komercijalizacije slučaja Srbina ubice ajkula“, kaže skromno Milosavljević koji je 20. decembra 2010. godine morao da objavi još jedno senzacionalno otkriće! Naime, oskarovci, reditelj Stiven Spilberg i Tom Henks, inspirisani Nenadovim tekstom ubaciće u seriju poluigranog, poludokumentarnog karaktera epizodu o srpskom ajkuloubici. Kakav će odjek ova vest imati u Jutarnjem programu RTS, B92, u zemljama EU i preko Atlantika još je rano da se kaže.

Obrni, okreni vic je dobar. Kažu samo prvi put, a ko ne veruje neka proba koliko je zabavno slušati, recimo, uglednog književnika sa kapicom Šerlok Holmsa kada između glavnog jela i deserta treći put priča užegao vic. Možda se jedna od legendi „Ošišanog ježa“ vremenom „uozbiljila“ te joj je sada ispod pripovedačke časti da repertoar, zarad svežine misli, s vremena na vreme uporedi sa internet-zbirkama: www.vicko.net, www.smeh-do-suza.com, http://hahabre.com/ ili www.znaciplakanje.com. A na netu ima smešnih sličica, video-klipova i nije potrebno biti Šerlok da bi se snašao na www.srbovanje.rs i svima poznat kraj vica izvrnuti u potpuno neočekivanom pravcu.

Dobar vic pravi se izvrtanjem „pravih” vesti ili montažom atrakcije već postojećih štosova (kao što NIN upravo sada to radi sa jednom od najpopularnijih „njuzova“). U novinarstvu, kao i u pokeru, najbitnije je kada ustati od stola. Iako njuzovci ništa nisu krivi što im kolege-novinari mažnjavaju „vesti“ i mrtvi ’ladni puštaju kao svoje, moguće je da će širom zemlje izbiti nemiri, kao kad je EU uputila zahtev da Srbija zabrani čučavce.

Po mišljenju liberalnijih komunikologa „njuzovanje“ preti da se pretvori u potpuno nov pravac novinarstva koji se kao mutant-virus iz Srbije širi zemljama gde se govore haški jezici. Za ovu tvrdnju eksperti imaju više od jednog dokaza. Hrvatski (24 sata, Nacional), bosanski (Dnevni avaz) i crnogorski (Pobjeda) mediji najozbiljnije su i bez navođenja izvora objavili „vest“ kako je u Novom Sadu otvorena klinika gde fejsbukovci mogu da se odviknu od „lajkovanja“. Estradna zvezda Jelena Karleuša morala je da si da truda kako bi objasnila da nije ušla u izbor za NIN-ov roman godine, ali je ova „novost“ poslužila autorima emisije Red Carpet (TV Nova) da skrenu pozornost pučanstvu na zezatore iz Srbije.

Potpuna ujdurma nastala je kada je na „Njuzu“ osvanuo naslov „Penzionerima besplatna sahrana“ (da naglasimo da je izvor B 92 uredno potpisan). „Naši tekstovi su definitivno postali neka vrsta lakmus testa, kao kad se u bazenima pojavi ona plava tečnost oko plivača koji u njemu urinira. Mi sebe ne shvatamo preozbiljno (iako dnevno imaju oko 7.000-8.000 poseta, prim. aut) ali je činjenica da smo javnosti izložili ono što su svi znali ali malo ko je o tome pisao ili pričao“, kaže Dejan Nikolić, vlasnik „Njuza“ čija banda broji oko tridesetak novinara, stručnjaka za internet-marketing.

Vođeni profesionalnim načelom „E, sad ste ga stvarno pre..ali!“ novinari koji na keca nepogrešivo utvrđuju šta je činjenica a šta hoaks (prevara) podneli su sudovima časti UNS-a i NUNS-a zahtev, ultimativnog karaktera. S obzirom na to da je ugrožena nacionalna bezbednost građana Srbije, traži se potpuna zabrana novih medija koji namerno šire (za)dah satire, smeha i dobrog raspoloženja. Ukoliko ovaj opravdani zahtev ne prođe sledeću sednicu Vlade Srbije, ideja je da se postupi kao i u slučaju Džulijana Asanža i „Vikiliksa“. A to podrazumeva dobar plan. Prvo, raspaliti argumentima po toaletu, zatim sve potkrepiti fotografijama sa www.karike.com, te iscediti sve što se nudi na rečniku slenga www.vukajlija.com, mlađeg brata Vujaklije koji nije išao na fakultet. Zatim, naručiti istraživanje javnog mnjenja koje će pokazati da bi se 87,6 odsto ispitanika radije odreklo Kosova nego dosade.

Sledeća faza „namestim ti silovanje“ zahteva javnu ličnost, sa visokim osećajem odgovornosti. Idealno bi bilo da Srbe spasi presjajna estradna umetnica nad čijim suzama bi cela zemlja ridala. Dakle nipošto ona Viki Miljković što je zbog onog jade Asanža promenila ime u Wiki, a kad joj ni to nije bilo dovoljno zapevala mu je:

Džulijane sad si na slobodi,
Nek te srce ka meni vodi
Ti držiš Vikiliks
Dođi do mene na ljubavni miks!

Wiki Liki sam ja, Vikiliks si ti
Uživajmo zajedno u ljubavi.

Paralelno morali bi se hakovati serveri svih provajdera u Srbiji, a ako bi vlasnicima humorističko-satiričnih medija NATO priskočio u pomoć – moralo bi se posegnuti za ultimativnim oružjem – Čakom Norisom. On, (ne)dokazani prijatelj Srbije nije se dao upokojiti ni pošto ga je, pre 38 godina, Brus Li „Na zmajevom putu“ pregazio kao mače muškatlu. Na internetu ga ima više nego viceva o glupim plavušama na www.blonderica.com i pandurima na www.sto-posto-zabava.com. Samo na www.ludomanija.net nalazi se 300 narodnih mudrosti o Čaku Norisu, koji je pravi strah i trepet. Ako se popularnost već mora meriti, Čaka Norisa Srbi najviše vole, jer: „Svi mogu da pišaju po podu, ali samo Čak Noris može da sere po plafonu!“ Osim toga, on zna šta znači BRE!

Čak Noris ne bi bio to što jeste da ne čuje i najtiši šapat glasa naroda. Zato je pristao da za www.osisanijez.uns.rs da ekskluzivan intervju „Ja sam do jaja, a možda i malo više (do pupka)“. Da li je tada Filip Srećković, u stvarnom životu izvršni direktor „Informatike“ za razvoj tržišta, poslužio slavnom glumcu kao strunjača ne zna se, ali posao se ne bi oporavio bez Vlade Putina, Čakovog dugogodišnjeg dubl-partnera u olimpijskom sportu ekstremna prijateljstva.

U razgovoru Čak priznade da mu je sinulo. U đakuziju, uz pomoć šest aligatora dok je Brus Vilis tako blagoglagoljivo govorio o automobilu „jugo“ da ga je ubedio da postane direktor „Zastave” i izvuče fabriku iz dugova. Međutim, stvar umalo da propadne jer je Noris nedavno spazio plakat za filmski hit „Arte baba i 40 raskolnika“. Ljutnulo ga što Srbi krenuše na crkvu i samim tim Boga (srećom samo pravoslavnog) a dobro su znali da samo Čak Noris sme u obračun sa onozemaljskim autoritetom.

Uz to Srbe od heroja Norisa pokušavaju da odrode i mangupi Asanža koji je propao na „Tajmovom“ takmičenju za ličnost 2010. godine. Oni sada navaljuju da ugledne srpske medije, recimo www.trojka.rs, povežu sa „Vikiliksovom“ igricom na www.jeuxjeuxjeux.fr. Šatro, zadatak je da se Obami i iz laptopa mazne 30.000 fajlova, dok ga lak sanak u Ovalnoj sobi hvata. Međutim i to je podvig dostojan Čaka Norisa, jer kako god se igrač mrdne, završi na naslovnoj stranici „Dejli njuza“ uhapšen zbog seksualne uvrede Bele kuće.

Propasti Srbije priključili su se i nasilno duhoviti ekstremisti sa http://forum.burek.com/. Njihov plan je da izmišljotinama iniciraju sukob Čaka Norisa i Bate Živojinovića koji bi verovatno imao apokaliptičke posledice. Na internetu sistematski se plasiraju „vicevi“ da Čak Noris nije smeo da prizna nezavisnost Kosova jer zna da u Srbiji živi Bata, a kada im ni to nije bilo dovoljno, pokušali su da izazovu novi pogrom. Za sada, uništenje srpske nacije je izbegnuto uglavnom zahvaljujući činjenici da Čak Noris još nije stigao da vidi kako su se za www.kobajagrande.com „uslikali“ njegovi poslovni partneri: Boris Tadić, Ivica Dačić, Mlađan Dinkić, Toma Nikolić i sada već politički rahmetli Vojislav Koštunica.

Objavljeno 23. decembra 2010. godine u nedeljniku NIN br 3131

Vikiliks dosije: mediji i globalne posledice

2010-12-10T14:14:00.004+01:00

Panika na „Kolumbiji“

Budućnost novinarstva je počela. Svet drhti od jeze i zadovoljstva jer su novi i tradicionalni mediji prvi put sklopili savez u kome su dobitnici svi koji drže do svog prava da nešto znaju. Trogodišnji Vikiliks krenuo je da objavljuje 250.000 poverljivih dokumenata na internetu i to je jedan par rukava.

Anđela Milivojević iz Centra za istraživačko novinarstvo u Srbiji. Vikiliks smata kao bazu podataka od izuzetnog značaja jer je javna, besplatna i pruža informacije koje novinari ne bi uspeli da dobiju. Ona kaže: „Da je neki novinar iz Srbije poslao zahtev za pristup informacijama od javnog značaja tražeći neku od diplomatskih prepiski srpskih zvaničnika, najverovatnije je ne bi dobio pod obrazloženjem da to nije javna informacija“.

Drugi značajan potez Džulijana Asanža je što na svoju stranu pridobio veliku petorku štampanih medija (Gardijan, Njujork tajms, Špigl, El Pais i Mond) dajući im ekskluzivno pravo da provale u taj novinarski raj. Međutim, mišljenja su podeljena koliko je to bio pametan potez i da li se Vikiliks može uopšte smatrati novim medijem.

„Vikiliks je u stvari obelodanio ogroman broj iskaza, pre bih rekao utisaka diplomatskih službenika a ne naročito značajne podatke. Ne shvatam ga kao novi medij i ako je nekom sličan onda bi to bile novinske agencije. Ipak, ne može se ni tako označiti, jer je svoje postove Vikiliks nudio diskriminatorno, samo određenom broju a ne svim novinama/medijima“, kaže dr Miroljub Radojković, šef Katedre za novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, kome poslednja akcija Vikiliksa više liči na postmodernu rumornu komunikaciju, tj. izbijanje nove vrste „digitalnih“ tračeva ili glasina koje ne moraju da budu netačne i dodaje: „Ne vidim da će njegov rad bitno uticati na promenu profesionalne etike.“

Treća stvar je što novinari pomenutih listova, u duhu tradicije stare 400 godina, posao rade temeljno pa sada Vikiliks ne silazi sa naslovnih strana i udarnih informativnih emisija TV i radio stanica.

„Svetski listovi dali su celoj operaciji značaj, kredibilitet, pokazujući da samo kvalitetna, elitna štampa, odnosno vrhunsko kreativno novinarstvo može da opstane u toj neravnopravnoj konkurentskoj borbi sa internetom“, kaže dr Neda Todorović, profesorka Teorije i tehnike novinarstva na FPN, i dodaje: „Upad ovog Robina Huda sa mreže u svet ogromnih nepravdi, gladi, bede i breskrajnih ratova kao i njegova najava da će uskoro objaviti tajne dokumente najvećih banaka i zdravstvenih organizacija je nova igra bez granica koju nam mediji duguju“.

Priča je neuobičajeno dugo na internetu, jer se novi dokumenti stalno pojavljuju, a političari i ministri nastavljaju da pritiskaju provajdere i sve koji imaju simpatije za Vikiliks.

„Danas smo telefonski razgovarali sa nekadašnjim SIPA studentom koji radi u Stejt departmentu. Zamolio nas je da svima koji planiraju da se prijave za poslove u federalnoj administraciji kažemo da ne stavljaju linkove i ne komentarišu Vikiliksove dokumente na društvenim mrežama Fejsbuk i Tviter“, pisalo je u mejlu koji je Kancelarija za karijere 30. novembra poslala svim studentima Škole međunarodnih i javnih poslova Kolumbija univerziteta (Njujork). U Nemačkoj je Helmut Mecner, službenik savezne vlade, ostao bez posla nakon što je priznao da je američkim diplomatama u Berlinu doturio neke dokumente koja su osvanuli na Vikiliksu.

Asanža su progonili kao zver sve dok se 7. decembra nije predao britanskoj policiji. Sada će sva sila planetarne radoznalosti biti na plećima sudija koji treba da donesu presudu da li je Asanž kriv za seksualni delikt koji nema apsolutno nikakve veze sa njegovim eventualnim zločinom na internetu.

„Vikiliks se može posmatrati kao jedan svetski duvač u pištaljku koji, nažalost, našim pozitivnim propisima nije regulisan, ali u zemljama Evropske unije najčešće jeste i tamo osobe koje poseduju odgovarajuće podatke za koje postoji opravdan interes javnosti da zna, uživaju pravnu zaštitu“, kaže mr Jelena Surčulija, asistent na FPN, dodajući da potencijalna opasnost jeste u tome što internet danas omogućava da pojedinac može da bude van domašaja zakona država. Ipak ne može se reći da Asanž nije uložio napor da u moru dokumenata ne bude koletaralnih žrtava.

“Neki dokumenti objavljeni su u originalnom obliku, neki su skraćeni kako bi se sakrile informacije koje eventualno ugrožavaju živote, a ima i dokumenata koji neće biti objavljeni, što govori da se vodilo računa i o etičkoj opravdanosti - iako je bilo propusta”, kaže Marko Nedeljković, saradnik u nastavi na predmetima Novinarstvo u štampi i Istraživačko novinarstvo, FPN, kome je posebno zanimljivo što su mediji najviše zainteresovani za razna “tračarenja” o visokim državnim funkcionerima (diplomatske depeše). On primećuje: “Tome nisu odoleli ni najugledniji svetski listovi, a upravo o takvim dokumentima se ponajviše raspravlja kada se pominje etička opravdanost. Stav Međunarodne federacije novinara je jasan. Politički napadi na Vikiliks i optužbe SAD su napad na slobodu govora koja je usledila posle pritisaka na servere Vikiliksa. Preterana reakcija političara i njihovih saveznika samo pokazuje da nisu shvatili istorijsku važnost ovih događaja i da se pravo ljudi da znaju ne može namerno ignorisati.

„Oni će morati da se prilagode činjenici da novinari imaju obavezu da izveštavaju, pošteno i primereno, u skladu sa javnim interesom“, kaže Adijan Vajt, generalni sekretar IFJ, i dodaje da su detalji nekih Vikiliksovih otkrića neprijatni, ali da oni raskrinkavaju korupciju, dvoličnost u javnom životu, koja svakako zaslužuje javnu proveru.

„Vikiliks je najbolja stvar koja se mogla desiti novinarstvu. On unosi slobodarski, demokratski duh u zaparložene odnose ozbiljne štampe sa strukturama moći“, kaže Ljiljana Smajlović, predsednica UNS-a, i dodaje: „Novinari su postali lenji i previše su se stopili sa establišmentom, i u svetu i kod nas. Vikiliks ih tera da se vrate čitaocima i da zastupaju javni interes, umesto interesa vladajuće vrhuške sa kojom su se vodeći mediji previše poistovetili“.

Zanimljivo je da se oba novinarska udruženja u Srbiji slažu da novinari tek treba da provere, objasne, uporede i dopune Vikiliksove dokumente. „Iskreno, plašim se da neće sve biti obrađeno i kontekstualizovano kako treba, nego samo najvažnije i da će doći do neke vrste inflacije ekskluzivnih informacija“, kaže Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a, naglašavajući da je i ranije bilo sajtova koji su objavljivali samo dokaze, ali da niko nije bio toliko hrabar i subverzivan kao Vikiliks.

I naravno, potrebno je upitati se ko je iz Vikiliks štete izvukao najveću korist? Građani svakako, a mediji i novinari? Jeste da potpuno merljivih rezultata o skoku tiraža papirnih izdanja medija, te gledanosti i profita još nema jer oditing izveštaji nisu gotovi, ali prema podacima www. Alexa.com promet na Vikiliksovom sajtu skočio je 29. novembra 2.342 odsto na Fejsbuku 927.366 ljudi prati dramu Džulijana Asanža i njegovog sajta. „Slučaj Vikiliksa pokazao je da smo u zenitu informacione i medijske revolucije, da su fantastične promene u medijima, ali da nismo sigurni šta se dešava sa novinarstvom“, kaže prof. Snježana Milivojević, profesorka Javnog mnjenja i rukovodilac Centra za medije FPN-a, i dodaje. „Prošle godine ministarska konferencija Saveta Evrope u Rejkjaviku izdala je političku deklaraciju o novom konceptu medija. Znači, ne o novim medijima nego o novom shvatanju medija. Dakle, prvi put se događa da promene u medijima ne znače automatski i dobrobit za novinarsku profesiju koja može biti prva žrtva!“

Naravno, sve zavisi i od toga koliko će novinari, koje više ništa ne sprečava, da rone po moru dokumenata i dokaza za nove, istraživačke, priče.

Objavljeno 9. decembra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3218

SPECIJALNO ZA NIN: Den Gilmor, guru građanskog novinarstva

2010-12-10T14:02:00.002+01:00

Najvažnija sloboda govora

Kada su u Medija centru u Beogradu pripremali svetski kongres Međunarodnog instituta za štampu koji je od 14. do 17. juna 2008. okupio više od 300 vrhunskih urednika, medijskih menadžera i novinara iz 60 zemalja, pregovaralo se da Denom Gilmorom. Guru građanskog novinarstva, autor kultne knjige We the Media: Grossroots Journalism by the People, for the People (O’Reilly Media, 2004) i direktor The Knight Center for Digital Media Entrepreneurship, pozvan je da dođe u Beograd i održi predavanje, ali dogovora na kraju nije bilo jer je on tražio mnogo para (više od 12.000 dolara). Međutim, taj isti Den Gilmor pristao je da potpuno besplatno, ekskluzivno za NIN, kaže zašto je Vikiliks značajan za budućnost novinarstva: „Objavljivanje ovih dokumenata je ključno za budućnost novinarstva, jer otvara mnogobrojna etička i pravna pitanja za novinare, od kojih je najvažnije - sloboda govora. Etička pitanja se očigledno tiču pre svega prava objavljivanja poverljivih dokumenata. Medijske organizacije taj su izbor napravile pre Vikiliksa, kada su primale dokumenta na još direktniji način.

Što se tiče pravnih aspekata, to je u SAD relativno jasno. Gilmor sugeriše da je krivac, ako ga uopšte ima, strana koja je pribavila klasifikovane dokumente, a ne organizacija koja je dobijene dokumente objavila.

Kao odgovor američkoj i ostalim, pre svega francuskoj, vladi te svima koji se gade Vikiliksa i smatraju da ga po svaku cenu treba ukloniti sa interneta, Dan Gilmor poručuje: „Možda nam Vikiliks izaziva nelagodu zbog onog što čini, ali generalno verujem da čini mnogo više dobra nego što nekome škodi. Moramo priznati da je Vikiliks sam po sebi proizveo jednu vrstu novinarstva. Sigurno je da je to medij od velikog javnog interesa, pogotovo što vidimo da vlade ne prezaju ni od čiste cenzure kada se na internetu pojavi sadržaj koji im se ne sviđa.“

Takođe, Gilmor primećuje da su štampani i elektronski mediji i ranije objavljivali poverljive informacije, bez ikakve pomoći Vikiliksa i zato se može dogoditi da se i sami nađu na udaru velikog cenzora – što takođe ne bi bilo prvi put.

„Slučaj Vikiliks pokazuje nam da je borba za slobodu govora, slobodu štampe, u jeku i da je veoma bitno ko će na kraju pobediti. Mediji moraju da shvate koliko je ulog veliki, a to je njihova sposobnost da rade svoj posao. Za javnost ulog je još veći: da li će novinarstvo preživeti ovu novu eru!”

Objavljeno 9. decembra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3218

Vikiliks dosije: mediji i globalne posledice

2010-12-10T13:56:00.003+01:00

Haknuto, maknuto!

Vikiliks se seli po internetu od trenutka kada je Džulijan Asanž dao zeleno svetlo da se obelodani novi paket vrelih informacija - 250.000 poverljivih depeša Stejt departmenta. Prva faza virtu rata počela je u ponoć 29. i do podneva 30. novembra Vikiliks je dva puta menjao lokaciju kako bi izbegao DoS napade. Hakerski napad nije potrajao više od sat vremena, ali je ubrzo sa Tvitera Vikiliks javio da je meta DDoS napada u kome hakeri koriste mrežu računara zaraženih trojancem, crvom ili virusom kako bi mnogobrojnim zahtevima „zagušili“ provajdera gde je „udomljen“ sajt.

Iako za ove napade niko nije preuzeo odgovornost, nisu hakeri ti zbog kojih je 1. decembra Amazon.com šutnuo Vikiliks sa svojih servera u SAD. Najveća virtuelna prodavnica je vežbajući kvazipatriotizam pokazala koliko se plaši da ne strada od američke administracije i njoj podređenih tajnih i obaveštajnih službi, kao i da samo brine za profit.

Da sve bude još gore po Vikiliks, američkom provajderu EvryDNS.net pošlo je za rukom ono što hakerima nije uspelo – 2. decembra ubio je glavni www.wikileaks.org. Izgovor je bio da su napadi toliko žestoki da je „ugrožena stabilnost kompletne infrastrukture koja opslužuje pola miliona sajtova“. Asanž nije imao kud nego da se opet seli. Ovaj put u Francusku kod jedne švajcarske firme. Ali, već 5. decembra server je prestao sa radom jer je tako zahtevao Erik Beson, francuski ministar za industriju. Sajt www.wikileaks.ch prebačen je na server u Švedsku i napad je u toku.

Haknuto, maknuto ali Vikiliks još nije pao! Žilavi se u inat svima i nekako radi jer se sadržaj sajta prenosi na više od 500 server-ogledala razmeštenih po celom svetu. Dok ovaj broj ide u štampu direktan pristup Vikiliksu moguć je preko http://213.251.145.96/ i domena u Nemačkoj, na Kokosovim ostrvima (?!), Holandiji, Finskoj i povremeno u Švedskoj. Datoteke dokumenata dostupne su i preko torent sajtova kao što je The Pirate Bay. U svakom slučaju ko tvituje naći će informaciju koji Vikiliks radi na @wikileaks, @ wikileaking .

Međutim, virtuelnom ratu još se ne vidi kraj. PayPal je 6. decembra blokirao onlajn transfere novca Vikiliksu jer „usluga plaćanja ne može se koristiti za aktivnosti koje ohrabruju, promovišu, obezbeđuju ili navode druge da se upuštaju u nelegalne aktivnosti“. Iako ovo nije jedini način da se novčani prilozi prebace na račun Vikiliksa, gnev simpatizera Asanžovog lika i dela se razbuktao toliko da su najavili hakovanje PayPal. Ako bi oborili PayPal i uz to još Amazon.com šteta bi se merila milijardama dolara i uticala bi na tokove virtuelnog tržišta novca.

A kako su ljudi nervozni kada gube pare, nastao bi globalni belaj u kome bi i svi koji pomažu Vikiliksu nešto izgubili. Naravno, Asanž je taj koji trenutno može najviše da izgubi. Juri ga Interpol, njegov advokat pregovara sa britanskom policijom o eventualnoj predaji koja bi se u ovom trileru dostojnom Džona le Karea mogla završiti kobno. Zato se vlasnik Vikiliksa obezbedio i u more dokumenata sakrio kriptovan(e) fajlove. Za sada je pronađen jedan insurance.aes256, a šifru imaju Asanžovi poverljivi ljudi. Dakle, ako tvorac Vikiliksa nestane ili nastrada, svet će tek onda imati šta da čita – oko 1.3 GB necenzurisanih dokumenata.

Objavljeno 9. decembra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3218

DOSIJE: Vidimo se na Fejsu - četvrta dimenzija

2010-12-03T12:19:00.008+01:00

Digitalni prijatelji

Do pre šest godina delovalo je nezamislivo da preko kompjutera, na društvenoj mreži, komunicirate sa desetinama prijatelja istovremeno, danas je to realnost. A šta će biti, na primer, za desetak godina?

Tvorac Fejsbuka (Facebook) i najmlađi milijarder na svetu, Mark Cukerberg izazvao je zemljotres na internetu, ovaj put lansirajući novi servis koji već sada svi nazivaju „ubica džimejla“ (Gmail killer). Zamisao je pakleno dobra i ambiciozna što se valjda i očekuje od onog ko mašta o globalnoj, u ovom slučaju cyber dominaciji. Svi korisnici, to je već sada pola milijarde ljudi a biće ih još više, dobiće @facebook.com adresu stanovanja i moćan sistem koji omogućava da na jednom mestu imaju sve - konsolidovane mejlove, kontakte, četove, plus bržu i lakšu razmenu tekstualnih poruka, priloga. Međutim, ono što je revolucionarna novina je da će prijatelji sa Fejsbuka moći da komuniciraju i preko SMS poruka na mobilnim telefonima.

Nema više log out sa Fejsbuka. Osim toga, ako se ispostavi da je Džoel Seligštajn, glavni inženjer odgovoran za razvoj novog messages sistema, dobro odradio svoj deo posla Fejsbuk će nastaviti da raste i dahće moćnom Guglu (Google) za vrat. Sada već veoma nervoznu konkurenciju Fejsbuk „smiruje“ i uverava da će tradicionalna elektronska pošta nastaviti da živi i da nikakve „krađe“ korisnika nema. Jer, Fejsbuk će se kao i do sada koristiti za komunikaciju sa prijateljima, a ostali Hotmail (363 miliona korisnika), Yahoo (303 miliona), Google (171 miliona)... služiće kao „mesto formalnije komunikacije“ gde se primaju recimo izveštaji od banke ili bilteni. Međutim, činjenica je da Fejsbuk novim servisom dodaje delić slagalice koji ga pretvara u superalat poslovne komunikacije i da rat koji se vodi sa Guglom nije samo pitanje prestiža – ko je broj 1 virtu sveta odnosno Tajmova ličnost godine. Naravno, Gugl se neće predati bez borbe. Prvi šamari su pali kada je Fejsbuk odbio Guglu da dopusti izvoz kontakata i podataka o prijateljima sa profila svojih korisnika, pa su oni momci iz Gugla zauzvrat zabranili uvoz kontakata sa svog mejl servisa. Međutim, problem po Gugl je bio u tome što su Cukerberg i kompanija smislili način da fejsbukovci snime svoje gugl-kontakte na kompjuter i onda ih prenesu na svoju omiljenu društvenu mrežu.

Da li Fejsbuk zaista ima toliko bitan uticaj na svakodnevicu i stvarnost ili je sve to samo dobar marketing?

„Svet u kome smo mi odrasli nije isti kao onaj u kome odrasta digitalna generacija koja 2011. godine postaje punoletna. Čak je i shvatanje reči prijatelj drugačiji. Za njih je prijatelj neko koga znaju sa Fejsbuka, osoba sa kojom možete deliti beskrajno mnogo životnih trenutaka, neko u koga se možete pouzdati, ko će vam priteći u pomoć“, kaže Tanja Milovanović, koordinatorka Centra za proučavanje informacionih tehnologija Beogradske otvorene škole, koja je krajem juna 2010. godine objavila rezultate mini istraživanja o tome šta srednjoškolci u Srbiji vole da rade na internetu. Od oko 300 mladih koji su odgovarali na onlajn upitnik (i preko Fejsbuka) 86 odsto je navelo da na internetu provodi više vremena nego učeći, a četiri od pet tinejdžera više od pola vremena provodi na Fejsbuku iako on ne ostavlja mnogo slobode za uređivanje stranice (MySpace tu pruža mnogo više).

Kako Tanja Milovanović objašnjava: „Verovali ili ne, čak troje od četvoro ispitanika na listi svojih prijatelja ima preko 300 osoba i upravo ta socijalna ekspanzivnost je jedna od najprivlačnijih stvari na Fejsbuku“. Danas, među tinejdžerima smatra se neučtivim, skoro uvredljivim, ako najboljoj drugarici ili drugu ne ponudiš Fejsbuk lozinku, zato nije ni čuditi se da im je jedan od najvećih strahova da će im neko upasti na profil i uraditi nešto što oni nikad ne bi – poslali poruku tajnoj simpatiji ili okačili sliku na kojoj izgledaju bezveze.

Zašto ljudi „lajkuju“ Fejsbuk i šta uopšte rade tamo?

„Teško je definisati tako dinamičnu pojavu – primerenije bi bilo opisati je. Moglo bi se reći da je FB globalna zajednica, koja je započela kao generacijska, da bi vrlo brzo prerasla u intergeneracijsku. Ova zajednica je multiinteresno uspostavljena i to privremeno, povremeno ili konstantno“ kaže sociolog mr Dragana Dinić, sa Instituta za političke studije u Beogradu, i dodaje da je mnogo razloga zbog čega ljudi prave profile na najpopularnijoj društvenoj mreži.

Radoznalost, usamljenost, traže se izgubljeni prijatelji – obnavljaju prijateljstva, potraga za novim drugovima i drugaricama... „FB mi služi da pronađem stare drugare, stare simpatije. I nove ljubavi, e to je to. Samo da me ne čuje verenik,“ kaže Ivana Stošić, generalni menadžer Biznis inkubator centra u Vranju, dodajući da je FB zgodan i za pronalaženje novih pinklica u trendu.

Ali, FB je koristan i zbog toga što kada čujemo neko ime i prezime, i ne poznajemo tu osobu, a želimo da saznamo makar nešto, možemo da zavirimo u njegove ili njene osnovne informacije, postavljene u prozorčiću „info“.

Ima i onih koji putem FB žele da pronađu emotivnog, ali i poslovnog partnera. Nije nepoznato da su se sa ove mreže neka prijateljstva pretvarala i u ljubavne veze, brakove. To je lepa strana Fejsbuka koju je nedavno okusila i pevačica Šer (64). Ona je među prijateljima svoje drugarice našla Rona Cimermana (52) koji je počeo da joj šalje zabavne porukice i FB poklončiće.

„Ron je mislio da sam imitator ili kurva. Uopšte mu nije palo na pamet da bih to zaista mogla da budem ja“, rekla je Šer naglašavajući da je „verbalna odbojka“ trajala više od mesec dana pre nego što je Ron skupio dovoljno hrabrosti da nazove prijateljicu i zatraži telefon pevačice kako bi joj zakazao sastanak.

Britanska kraljica Elizabeta II jedan je od velikih obožavalaca Fejsbuka i svakodnevno koristi sve mogućnosti kako bi slavu i moć Vinzdorovih proširila i u virtuelnom svetu. Sasvim je moguće da Njeno veličanstvo razmišlja o tome kako je jako zgodno što će na Fejsbuku biti živa i kad srce prestane da joj kuca u stvarnom svetu. I ne bi bila jedina jer profili mrtvih ljudi na Fejsbuku postoje i ljudi koji žale za preminulom osobom tu mogu da se uteše gledajući slike, čitajući poruke, statuse.

Na Fejsbuku mladi iz Srbije rade isto što i svi drugi. Traže nove prijatelje, ćaskaju, igraju igrice od kojih je trenutno najpopularnija Farma (Farm Town), rešavaju popularne kvizove, ali i postavljaju sadržaje koje su sami napravili – kače fotografije, tekstove koji su sami napisali, poruke i dodaju muziku raspoloženja sa Jutjuba. Naravno Fejsbuk se koristi i za učenje, više za prepisivanje i pripremu za kontrolni ili pismeni zadatak ali ima i nastavnika koje ne mrzi da održe koji čas dopunske nastave – onlajn. Zanimljivo je da 68 odsto ispitanika iz CePIT-ovog istraživanja u prijatelje svrstava i nastavnike, a samo 18 odsto je tu privilegiju dalo roditeljima.

„Keva mi je upala na Fejs! Opet!“, žali se osnovac drugu dok se autobus 26 tesnom ulicom vuče prema Dušanovcu. Ovaj, šta će, popravlja stvar najbolje što ume. Teši druga, spuštajući nadole šaku sa ispruženim palcem što je i na Fejsbuku i u stvarnom svetu znak da ti se nešto stvarno ne sviđa. Saosećajno pita: „A šta ti kaže ćale?“ Odgovor je: „Ništa. Ćale ne zna za profil“, iako mu sin pred monitorom visi po četiri-pet sati svakog dana. Svoje vreme i džeparac ostavlja u onlajn igricama poput „Umeće ratovanja“ (War Craft), usput razgleda razne, pa i porno snimke na Jutjubu (YouTube) skine ponešto od muzike i filmova i naravno jednim okom je sve vreme na Fejsbuku.

Otkud ova deca na Fejsbuku kada je zvanična politika najveće društvene mreže na internetu takva da ova dva klinca, koja ni hemiju nisu počela da uče, ne bi trebalo da imaju svoj profil dok ne napune 13 godina? E pa u četvrtoj dimenziji naše stvarnosti ne vladaju poznata pravila. U virtuelnom svetu mnogo toga nije kao što izgleda i nije uvek lako odgonetnuti ko je ko. I naravno to ne treba da bude razlog za paniku, već samo za oprez.

Docent prof. Nebojša Mrđa sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu kaže za NIN da se ljudi u virtuelnim zajednicama redovno okupljaju, i pristupaju joj kao stanovnici virtuelnog prostora na principu dobrovoljnosti, nezavisno od geografske, klasne, nacionalne ili neke druge pripadnosti: „Potrebno je naglasiti da virtuelni prostor nije izmišljen, on je stvaran, i realno postoji. Jer da ne postoji, ne bismo ni znali da se komunikacija u njemu odvija” – kaže profesor Mrđa.

Komunikacija u “virtu” prostoru razlikuje se od one u fizičkom prostoru. Na Fejsu smo slobodni da kažemo šta mislimo, možda manje razmišljajući da poruke koje šaljemo mogu da nas koštaju sankcija, u slučaju da su uvredljive ili da su proizvod govora mržnje. Dragana Dinić kaže da su razgovori na društvenim mrežama sveobuhvatni, brzi i efikasni: “Komunikacija u velikoj meri ruši prostorne ograničenosti, niveliše ekonomske razlike među ljudima i obezbeđuje pristup najrazličitijim informacijama. Ukoliko se koristi na adekvatan način, zahteva neprekidnu doedukaciju korisnika, unapređuje saznanje. Ali, uprkos izuzetnim prednostima ova komunikacija je često anonimna, zavodljiva, lažna, štetna, tendenciozna, manipulatorska, nemoralna, diskriminatorna, uvredljiva, rizična. Ukoliko se razvije odnos zavisnosti od interneta ili FB dolazi do zdravstvenih poremećaja, posebno psihičkih, do svojevrsnog bekstva od realnosti, do otuđivanja i samoizolacije“ - kaže Dinićeva.

Pre nego što pristupimo Fejsu, iz bilo kog razloga, moramo biti spremni da odemo na društvenu mrežu, kao i kada krenemo na posao, u školu ili u grad. Profesor Mrđa kaže kako je veoma važno da se pročitaju upozorenja, koja su uglavnom pisana malim slovima, da bi korisnik znao šta treba da uradi u cilju smanjenja rizika da njegovi podaci budu zloupotrebljeni: „Takve stvari se mogu desiti i u fizičkom prostoru, navešću lični primer. Naime, jedan moj prijatelj imao je običaj da ono što mu se kaže u poverenju prenese nekom drugom. Zato sam odlučio da mu govorim samo ono što sam spreman sutra da čujem na televiziji ili pročitam u novinama. To može da bude i jedan od načina kako da se postupa i na FB-u. Ono što može biti zloupotrebljeno protiv vas i ono čega biste se mogli stideti nemojte stavljati na Fejsbuk“ - objašnjava Mrđa.

Još jedno od velikih pitanja kojim se bave teoretičari društvenih mreža jeste - da li vreme koje provedemo na FB, može da se svrsta u kategoriju „slobodnog vremena“? Naša sagovornica, Dragana Dinić, kaže da vreme provedeno na FB, ukoliko je svedeno na razumno trajanje, u najvećoj meri jeste slobodno vreme, ali može biti i radno vreme: „Tada se može koristiti za unapređivanje znanja: usavršavate strani jezik dok komunicirate sa prijateljima, proširujete znanje o radu na računaru, primate informacije o mnogim pitanjima; Ako uzmemo marketing za primer: možete se reklamirati ili prikupljati podatke preko foruma, sprovoditi istraživanja, praviti analize; možete reklamirati svoje ili tuđe proizvode i usluge, možete pokretati kampanje i slično...“ - kaže Dinićeva. Ona smatra da simbolika poruka koje šaljemo jedni drugima na Fejsu zavise od pošiljaoca i od primaoca, ali i od same poruke: „Poruka najvećeg broja korisnika FB, koji se predugo zadržavaju na internetu, svakako simbolizuje: nemamo poželjnu i prihvatljivu realnu alternativu da se ostvarimo, pa to činimo na imaginaran način.”

Kada pošaljemo poruku, afirmativnu ili uvredljivu, na Fejsu imamo opciju i da je kada to poželimo obrišemo. Ali, da li smo je zapravo stvarno obrisali? Profesor Mrđa kaže da je komunikacija na internetu odnosno društvenim mrežama javna, jer internet je javni prostor: „Sve što se dešava u javnom prostoru država može da vidi i, eventualno, sankcioniše. Sva komunikacija u virtuelnom prostoru se registruje i pamti zbog načina na koji informacije putuju kroz mrežu. Ako želimo da neku informaciju obrišemo sa svog računara ili FB profila, malo je verovatno da nam to može poći za rukom. Internet je regulisana sredina, zna se kako se pristupa, ne zna se uvek tačno ko, ali se može utvrditi istragom. Svi koji na internetu krše pravila, propise, zakone imaju veliku šansu da budu otkriveni“.

Šta god radili na Fejsu, privatnosti nema! A šta nas čeka u budućnosti? Da bismo dobili odgovor na to pitanje, vratimo se u prošlost... Do pre šest godina delovalo je nezamislivo da istovremeno preko kompjutera, na društvenoj mreži, komunicirate sa desetinama prijatelja istovremeno, da svi oni, ali i vi, razmenjujete slike, filmove, i da se pronalazite na veoma jednostavan način – u prozorčetu search ukucate ime i prezime, i ukoliko osoba koju tražite ima svoj profil na Fejsu, možete je pozvati za prijatelja... šta se sve iz toga može izroditi zavisi samo od vas. Razmišljajte o tome.

Pet grupa profila
Kategorizacija profila dece i tinejdžera na Fejsbuku podeljena je u pet „tipičnih“ grupa, kaže dr Milica Pejović–Milovančević, specijalista dečije psihijatrije na Institutu za mentalno zdravlje:

Osvetoljubivi anđeo: sebe doživljava kao zaštitnika drugih i ubeđen je da čini ispravnu stvar. Veruje da ima neku misiju, a zapravo čini ozbiljno nasilje tako što druge brani od „štetnih uticaja“. Trudi se da ostane anoniman. Meta njegovog napada su pripadnici neke od društvenih manjina koje se ne uklapaju u njegovu „sliku sveta“, na primer: gej populacija, Romi, pripadnici drugih verskih zajednica.

Gladan moći: Ima poriv da na svaki mogući način dominira i ispoljava svoju moć. Po tome je vrlo sličan klasičnom nasilniku. Publika mu je potrebna a ako proceni da nije izazvao dovoljno divljenja ili zgražavanja sam će sebe hvaliti. Lako se prepoznaju po porukama: „Ja sam frajer!“, „Faca sam!“, „Najjači sam!“...

Štreber osvetnik: Obično je i sam bio žrtva nasilja izvan Fejsbuka jer je fizički slabiji od vršnjaka koji mu obično dušu vade jer nosi naočare, voli da čita i ima korektan odnos sa nastavnicima. Fejsbuk mu je idealno okruženje jer niko ne može da ga vidi, a kako je vešt sa kompjuterom društvena mreža mu je savršeno oružje za osvetu i neretko ima dva ili više profila.

Pakosna devojčica: Uvek napada u čoporu i druge maltretira što iz zabave, što iz dosade. Njena poruka glasi „Mi mrzimo...“ a što je više publike to je bolje volje. Često je trenseterka i sve druge koji ne slede njenu grupu smatraće prirodnim neprijateljem. Pakosti čini pre svega da bi obezbedila što viši status u društvu sebi sličnih devojčica.

Brbljivac: Vođen je porivom da igra uloge. Omiljena zabava mu je da pravi „šale“ na račun drugih, ali nikad na svoj. Nepažljiv je su u davanju odgovora pa ga je zato relativno lako prozreti.

Inspiracija za medijsku industriju

Najpopularnija društvena mreža inspiracija je i za medijsku industriju. Prošlo je samo šest godina od pojave Fejsbuka, a priča o njegovom tvorcu Marku Cukerbergu već je stigla na veliko platno, iako je osnivač Fejsa rekao „da bi voleo da film o njemu bude snimljen kada ode sa ovog sveta“. Želja mu se nije ispunila. Ove jeseni film „Društvena mreža“ obara rekorde gledanosti u bioskopima širom sveta, ali i kod nas. Dejvid Finčer, reditelj, prikazao je Cukerberga kao veoma neobuzdanu i sebičnu osobu opsednutu seksom, i to baš u trenutku kada se najmlađi milijarder nadao da će mu film popraviti imidž u svetu, nakon optužbi da je ideju za Fejsbuk ukrao...

Da li se Cukerberg ogrešio o braću blizance Kamerona i Tajlera Uinklervosa, koji su mu predložili da poveže ljude putem interneta, prosudite sami, film se još uvek prikazuje u našim bioskopima. Od glumaca u ovom ostvarenju, zapaženu ulogu ostvario je pop-pevač Džastin Timberlejk, dok se i glumac Džesi Ajsenberg dobro snašao u glavnoj ulozi. Osim filma, i popularna kontroverzna serija Sout park, takođe je jednu epizodu posvetila Fejsbuku. Mlađani sautparkovci suočavaju se sa problemima šta uraditi kada vas roditelji pozovu za prijatelje, šta se dešava kada nemate nijednog prijatelja, i šta bi se desilo kada vas Fejs „proguta“... http://www.southparkstudios.com/full-episodes/s14e04-you-have-0-friends

Da ne kasnimo za svetskim trendovima, i kod nas se Fejsbuk sve više uvlači u kulturu, medije. Naime, ove godine u martu mesecu u okviru 16. međunarodnog Salona knjiga u Novom Sadu, u organizaciji Banatskog kulturnog centra i Novosadskog sajma, održan je Evropski fejsbuk pesnički festival. Prijavljeni pesnici, koji nisu mogli lično da dođu, učestvovali su preko Fejsbuka postavljanjem svojih pesama na profilu Efpf Bkc. Ovaj profil je tokom trajanja Festivala projektovan putem videobima na štandu BKC-a na Sajmu, i na njemu su postavljane fotografije učesnika Festivala. A ono što sledi je jubilarni peti Beogradski festival novih komunikacija, poznatiji kao B-link, posvećen je društvenoj mreži Fejsbuk. Od 16. do 19. decembra stručnjaci i zanesenjaci slušaće prepodne predavanja o životu na Fejsbuku (Alter ego), društevnim aspektima (UPOMOĆ!), odnosima sa javnošću (Istine i laži), makretingu (O pecanju i mamcima), polularnosti (Fan pejdž) i virtuelnim emocijama (Lajk-don’t lajk). Oni koji ne budu mogli da svrate moći će da prate sve događaje na internetu (http://www.facebook.com/pages/Blink-Beogradski-festival-novih-komunikacija).

NIN utvrđuje profil

Na osnovu profila na FB-u veoma lako se mogu doneti ispravni, ali i netačni zaključci o vašim navikama, pogledu na svet, o ljudima koji vas okružuju...

Devojka koja je pristala da NIN-u da svoj profil na uvid, trebalo bi da se našim malim eksperimentom, čeprkanjem po njenom nalogu na FB i Tviteru, iznenadi (ili možda ne) zaključcima koje smo doneli o njoj.

Rođena je u znaku Device, iako nije postavila godinu rođenja, pretpostavljamo da je to bilo 1982. godine. Živi u užem centru Beograda, i zaposlena je kao pi-ar menadžer u jednoj agenciji. Nije udata, ima rođenu sestru sa kojom stalno komunicira...Vežba, održava kondiciju i kuburi sa kilogramima. Nismo mogli da saznamo kolika su joj primanja, ali znamo da za ceger može da potroši preko 200 evra. Svoja religijska ubeđenja i poglede komentariše kao „svesno odbacivanje“... najverovatnije je ateista.

Ima 303 prijatelja i redovno obnavlja svoje postove na wall-u odnosno „zidu“. Sudeći prema tim porukama, komentariše svakodnevne pojave, na primer prošlonedeljnu pojavu duge na nebu iznad Beograda, ali i poznate ličnosti, reklo bi se da voli glumicu Gvinet Paltrou. Jedan od njenih prijatelja nalazi se u jednoj južnoameričkoj državi, i nosi njeno prezime, nije joj suprug...

Voli da čita englesku, američku, špansku i francusku literaturu. Umetnost joj je veoma važna, osim što posećuje galerije, gleda dobre filmove, i sama se izražava umetnički – to smo zaključili na osnovu njenih fotografija. Svaka njena fotografija je priča za sebe. Transformiše se, menja stajling. Na osnovu slika saznajemo da je letovala u Grčkoj, posetila je Akropolj, ali je ovog leta i splavarila Dunavom i Savom...

Avanturista je. Ima kućnog ljubimca, psa, sa kojim deli krevet, barem na slikama. Voli životinje, i voli likove iz „Čarobnjaka iz Oza“. Sluša isključivo stranu muziku, govori engleski jezik. Ne pije, ali se pita na Twitteru šta bi se desilo ako se napije i ode u teretanu? Često je na ovoj društvenoj mreži i tokom radnog vremena. Ali je i vredna, jer ostaje i prekovremeno na poslu...Ambiciozna je, i voli da bude u centru pažnje. Često noću ne spava, i zbog nesanice. Probudio je zemljotres u Kraljevu, ali te noći bila je tužna. Od početka ovog meseca, novembra, tužnija je nego obično. Možda i zbog činjenice da ju je neko voljeni, momak ili prijatelj, napustio?

Ovo su zaključci i slika koju je NIN napravio na osnovu stranice jedne od vlasnica profila.

Provera

„U horoskopu sam Lav, na samoj granici sa Devicom, ali ipak Lav. Što je u skladu sa onim da želim da budem u centru pažnje. Da, vodim jako računa o svom izgledu, malo sam opsesivna što se izgleda tiče. A ovo da kuburim sa kilogramima: „Udaviću vas!“ Tako da napisano ima smisla.

Da, ateista sam, ja sam skroz new age osoba mislim da religije zarobe duh. Obožavam skupe stvari, da li baš mogu da ih priuštim, ne - koliko bih volela.

Imam mlađu sestru koju obožavam, gomilu prijatelja i psa sa kojim ponekad spavam u krevetu. Umetnost je moja strast, literatura - da, baš ona koju ste naveli, kao i film i fotografija. Volim Čarobnjaka iz Oza, ja sam tu plašljivi Lav koji ima hrabro srce na kraju, a volim i Limenka (personifikacija) - srpski dečaci heartless. Bila sam ovog leta u Grčkoj, a bila sam i na splavu na Savi. Istina je, slušam samo stranu muziku i govorim odlično engleski. Da sam u centru pažnje, pa to je moje omiljeno i prirodno mesto. Vrlo sam ambiciozna, ali ja bih rekla umiljato ambiciozna.

Patim od insomnije, i da, imam probleme u ljubavi.“ kaže za NIN vlasnica profila.

Mamac za kompanije

Niko, čak ni tvorac Mark Cukerberg, nije siguran koliko Fejsbuk zaista vredi. Međutim, svi primećuju da vrednost najpopularnije mreže na internetu neprestano raste. I to brzo, skoro kao broj članova. Krajem 2009. godine, kada je ekonomska kriza mnoge IT džinove uključujući i moćni Gugl (Google) naterala da stegnu kaiš, Forbs magazin je javio da Fejsbuk vredi otprilike 11 milijardi dolara po mišljenju stručnjaka iz Feliks investmenta iz Njujorka. Krajem avgusta „Fajnanšl tajms“ procenio je da Cukerbergov izum vredi 33,7 milijardi, a sada se priča da je Fejsbuk skočio na 41 milijardu dolara, što je skoro tri javna duga Srbije (10,8 milijardi evra).

Iako je jasno da je počistio konkurente, pre svega društvenu mrežu Majspejs (My Space) i Tviter (Twitter) mrežu za mikroblogovanje, Fejsbuk se neće pojaviti na berzi sve do 2012. godine. Konsultantski tim savetovao je dvadesetšestogodišnjeg Cukerberga da bude strpljiv. Rekoše mu, neka vrednost kompanije još malo poraste, a broj korisnika premaši 500 miliona članova, koliko ih trenutno ima. Uostalom, ko kaže da je Gugl sa 800 miliona ljudi koji ga koriste nenadmašan? Međutim, Gugl je još u oktobru vredeo preko 153 milijarde dolara i Fejsbuku će sigurno trebati još dosta vremena da preskoči tu letvicu.

U obećanoj zemlji Fejsbuk-ljudi se smeju, plaču od radosti što su u zgodnom trenutku utekli sa svog venčanja samo da bi na profilu status „u vezi“ promenili u „udata“. Tu se sreću nove face i nude se poslovne mogućnosti koje se ne propuštaju čak i ako je kompanija velika kao recimo Koka-Kola, Majkrosoft ili proizvođač gumenih bombona Haribo. Što je još bolje, na virtuelnom tržištu od 500 miliona korisnika Fejsbuka ima mesta i za entuzijaste, mala i srednja preduzeća – ali samo ako umeju da rukuju ponuđenim Fejsbuk-alatima.

Prvu poziciju među novim i starim medijima drži Jutjub (YouTube) sa nešto manje od 21 miliona članova. Šta će „uvezivanje“ Jutjuba i Fejsbuka doneti u budućnosti tek ima da se pokaže. Čini se da je to trend koji vrlo lako može da se pretvori u revoluciju, ako recimo Gugl i Fejsbuk prestanu da se „kolju“ i „blokiraju“.

Jeste da je u Srbiji digitalni jaz jezivo dubok ali teško da postoji čovek koji može otići na spavanje da se nije našao licem u lice sa znakom Fejsbuka. Pri tome, uopšte nije potrebno uključiti kompjuter, tu je sva sila pametnih elektronskih uređaja kao što su mobilni telefoni, PDA uređaji...

„Sada već svi znaju da Fejsbuk koristi oko 30 odsto od 7,5 miliona Srba, što je u startu mamac za raznorodne kompanije da, po mogućnosti, besplatno ućare neku korist od Fejsa“, kaže Dragan Varagić, savetnik za poslovnu primenu interneta i koordinator strukovnih studija o E-poslovanju na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu. On tvrdi: „Najveći problem je što, za početak, treba znati osnovna pravila kvalitetne poslovne komunikacije, a da vas administratori Fejsbuka ne stave na hide to jest ukloni režim“.

Interesantno je, što različita istraživanja pokazuju, da preko polovine korisnika Fejsbuka nema pojma kako da iskoristi ovu društvenu mrežu u poslovne svrhe, iako su privatno na njoj veoma aktivni.

To je upravo jedan od razloga zašto samo mali broj kompanija uspešno koristi Fejsbuk i ostale društvene medije. Jednostavno ovde se malo teže shvata da kvalitetna fejsbuk-komunikacija podrazumeva dijalog a ne monolog.

„Bitno je da čujete šta vam sagovornik, klijent, konzument govori i da nešto uradite u odnosu na to što vam je rečeno“, objašnjava Varagić naglašavajući da je to mnogo jednostavnije činiti u lične svrhe nego u ime kompanije.

Druga stvar o kojoj kompanija treba da vodi računa je da ne otvori profil kao da je osoba. Jednostavno, ljude prilično frustrira kada otkriju da im fejsbuk prijatelj nije ljudsko biće. Pre izvesnog vremena na ovdašnjem servisu Social Media Magazine (www.shaputalica.com linkovan i sa Fejsbukom), pojavio se zanimljiv post „Moje nove cipele i ja smo prijatelji na Fejsu“. Poznatog blogera, urednika i vlasnika lokalnog štampanog medija Dragana Radovića nije mrzelo da objasni ponešto o masovnom neznanju kompanija kako da pravilno komuniciraju putem novih medija kao što je popularni Fejsbuk.

Za poslovne svrhe postoje Fejsbuk grupe odnosno fan/biznis stranice. Grupe su veoma dobre za priču sa svim prijavljenim članovima, ali imaju limit do 5.000 korisnika, dok stranice za obožavanje ne ograničavaju broj korisnika, imaju mogućnost dodavanja raznorodnih inventivnih aplikacija i ostalih dodatnih sadržaja.
Nedostatak je u tome što je mnogo teže „naterati“ ljude da se zadrže odnosno da ponovo svrate na ovakve stranice.

Pet najposećenijih fejsbuk-stranica a dolaze iz Srbije su: Haribo (41.755), HP Srbija (31.294). Mrzim kad mi tata uzme ferarija i ode, a ostavi mi poršea (koji je bio „živ“ samo tokom avgusta ali ga je posetilo 26.095 fejsbukovaca) Soni Erikson (26.095), Nokija (7.598).

Za razliku od klasičnog oglašavanja, Fejsbuk donosi promo efekte kroz aktivnost (angažman) i kroz dijalog. Većina kompanija angažuje sa strane osobe koje vode naloge kompanija na Fejsbuku i ostalim društvenim medijima.

„Pre nešto više od godinu dana pojavila su se nova zanimanja menadžer onlajn zajednica (Community Manager) koje čak i u Srbiji postaje sve popularnije“, kaže Varagić i dodaje kako kompanije počinju sa internom edukacijom budućih menadžera onlajn zajednica iz redova zaposlenih u kompaniji. Poslednjih meseci, kompanije počinju da angažuju i ljude koje na strateškom nivou postavljaju sistem onlajn komunikacije kroz različite sektore u kompaniji, pa se tako rodilo još jedno novo zanimanje – korporativni stratezi društvenih medija (Corporate Social Strategist - CSS) ili menadžeri društvenih medija (Social Media Officers - SMO).

„Posao community managera je da kreira i održava zajednice u vezi sa potrebama organizacije koju predstavlja, aktivno učestvujući u direktnoj komunikaciji sa korisnicima, pri čemu se jasno stavlja do znanja da izrečeno mišljenje korisnika direktno utiče na poboljšanje kvaliteta i sveukupno prilagođavanje proizvoda i usluga kompanije individualnom korisniku”, kaže Davor Vlajković iz www.biznisforum.com zajednice pokrenute kao odgovor na potrebe preduzetnika-početnika u poslovanju. Kao platforma za diskusiju i razmenu informacija i iskustava i mesto susreta sa potencijalnim investitorima služi kao strateški resurs kompaniji koja posreduje u zapošljavanju i edukaciji top menadžmenta, omogućavajući joj da ciljano dođe do ljudi koji su zainteresovani upravo za takve usluge, prilagođene njihovim individualnim potrebama.

Iako je teško proceniti ko se stvarno razume u poslovnu primenu Fejsbuka i drugih društvenih medija, praksa pokazuje da mali procenat velikih kompanija uspešno koristi društvene mreže i ima dovoljno znanja da prati realne efekte svog angažmana.

Pre izvesnog vremena modna agencija Model Tattoo iz Beograda je napravila tzv. casting isključivo preko Fejsbuka. Efekat je bio 600 aplikacija potencijalnih modela. Informatička kompanija Positive iz Novog Sada poslala je upit za nova radna mesta preko Fejsbuka i servisa Twitter i dobila je mogućnost da odabere nove zaposlene iz grupe od preko 30 veoma kvalitetnih kandidata već prvog dana od postavljanja informacije na Fejsbuku.

Srpski Cukenbergeri

Najozbiljnijom dot kom prodajom u Srbiji smatra se ulazak engleskog Dejli mejla, koji je pre nešto više od dve godine kupio 25 odsto vlasništva u Infostudu, jednom od najuspešnijih internet-firmi u Srbiji sa godišnjim prihodom od oko milion evra. Tu je naravno i ulaganje oko milion evra jednog privatnog investitora u aukcijski sajt limundo.com.

Pomenuti Dejli majl vlasnik je i društvene zajednice poznanici.com, dok je Infostud za prethodnu deceniju kupio čak nekoliko manjih sajtova, poput trust-hr.com, putovanja.info ili polovniautomobili.com, ali je vrednost ovih transakcija tajna. Tajna je i koliko je vlasnik foruma burek.com zaradio prodajom svog sajta jednoj mađarskoj internet-firmi, ali spekulisalo se da se radi o stotinak hiljada evra.

Upućeni tvrde da će tek nakon krize doći do masovnije preprodaje sajtova, jer u Bugarskoj, na primer, tri vodeće firme su vlasnici čak sto najposećenijih sajtova. „Najboljom udavačom“ među domaćim internet-sajtovima smatra se krstarica.com, čiji vlasnik bi mogao dobiti i 10 miliona evra.

Najveći brendovi
Pošto korelacija između para i broja članova na Fejsbuku postoji i meri se milionima dolara, dobro je znati ko su najveći igrači. Prema podacima Facebeakers prve četiri pozicije drži industrija bezalkoholnih pića i konditora. Prošlog meseca Coca-Cola je uknjižila 22,99% novih fanova i sa 19,53 miliona obožavalaca pretekla Starbucks ljubitelje kafe (18,32 miliona) koji se drže na drugoj poziciji. Oreo keksić je treći, Skittles bombone (slične M&M) ih slede a na dostojanstvenoj petoj poziciji nalazi se industrija crtanih filmova Disney koji u odnosu na oktobar beleži rast od 38,89 odsto Energetski napitak Red Bull je na šestom, a Converse All Stars je zahvaljujući 34,76 odsto više korisnika sa 9. skočio na 7. mesto. Takođe, sledećeg meseca očekuje se da će se Victoria Secret’s mrdnuti sa 8. mesta jer tek treba da požnje uspehe modne revije u Njujorku kada je Andriana Lima (udata za našeg košarkaša Marka Jarića) blistala poput dijamanta. Jedini tehnološki brend koji je uspeo da se ugura u deset veličanstvenih brendova na Fejsbuku je iTunes sa 8,78 miliona ljudi koji koriste ovaj softver za slušanje muzike i gledanje video-zapisa.

Prsa u prsa sa hakerima

Mrzitelji virtuelnih zajednica i interneta uopšte, Fejsbuk (www.facebook.com) doživljavaju kao Kazablanku iz vremena Drugog svetskog rata. Za njih je najpopularnija društvena mreža stecište baraba, probisveta, špijuna i ostalih zloća željnih samo da naprave štetu koja će u realnosti žrtvu baš da zaboli - po novčaniku ili obrazu. Naravno, priznaće protivnici Fejsa da među 500 miliona članova koji bar jednom mesečno tu nešto razgledaju, menjaju, dodaju... ima i poneko normalan, ali to nije njihova priča u kojoj je jedini srećan završetak onaj kada svom tinejdžeru iščupaju modem i uskrate mu ovu četvrtu, virtuelnu, dimenziju stvarnosti.

Iako im je strategija potpuno naopaka, jer represija ne donosi željeni rezultat u svetu gde je internet (čitaj i Fejsbuk) sveprisutan, nije baš slučaj da je sve što antifejsovci kažu - potpuna budalaština.

Rizici na Fejsbuku postoje i nisu mali. „Internet kriminal je najopasnija pretnja sa kojom se suočavamo“, rekao je Roland K. Nobl, šef Interpola, krajem septembra priznajući da su mu hakeri ukrali identitet na Fejsbuku a zatim napravili čak dva lažna profila. Ideja kriminalnog uma bila je da sabotira operaciju „Ultracrveno“ kada je združenim naporom policijskih inspektora iz 29 zemalja uhapšeno oko 130 ubica, pedofila, dilera droge i perača prljavog novca.

U Srbiji zli hakeri ni po čemu ne zaostaju za kriminalcima iz najrazvijenijih zemalja. Pa tako ne čudi, iako javnost nije mnogo čula o pokušajima hakovanja i krađe identiteta Ivice Dačića, što je ministar policije „iz bezbednosnih razloga“ uklonio samog sebe sa Fejsbuka. Time je Ivica postao bezbedniji, ali ne i ostali korisnici pomenute društvene mreže koji prate njegov lik, javni i privatni život. Jednostavno, na Fejsbuku je ostalo još osam „njegovih“ profila i jedna strana za obožavaoce (fan page) iza kojih se krije neko drugi. Možda saradnik, možda običan zafrkant, a možda i neko sa gadnim namerama.

Kad se već spominje ministar policije, zašto se ne zapitati da li država Srbija uopšte radi na suzbijanju kriminala u virtuelnom svetu? Prema podacima Posebnog odeljenja za borbu protiv visokotehnološkog kriminala pri Višem javnom tužilaštvu u Beogradu koji su specijalno izrađeni za ovu priliku, od 2006. godine do 10. novembra 2010. godine stiglo je 964 krivičnih prijava, izveštaja državnih organa te krivičnih prijava građana i obaveštenja. Rešeno je 565 slučajeva, a 154 osobe proglašene su krivim.

„Od toga 93 predmeta odnosi se na Fejsbuk i druge društvene mreže u smislu krivičnih dela ugrožavanja sigurnosti (čl. 138 KZ) i neovlašćenog pristupa zaštićenom računaru, računarskoj mreži i elektronskoj obradi podataka (čl. 302 KZ)“, kaže Branko Stamenković, zamenik javnog tužioca i rukovodilac odeljenja za borbu protiv VTK. Najčešće se otimaju i zloupotrebljavaju profili na Fejsbuku ali, kako Stamenković kaže, ima i „drugih krivičnih dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina, polne slobode, javnog reda i mira kroz formiranje raznih grupa i foruma“.

Većina Fejsbuk-slučajeva dospela je ove godine u tužilaštvo.

Krađe identiteta, „nigerijske“ i sve ostale prevare u kojima stradaju računi u banci, emocije, psiha a ponekad i telo stavljaju u stanje pripravnosti i malobrojnu ali veoma specijalizovanu policijsku jedinicu za borbu protiv VTK pri SBPOK-u.

„Izvršioce krivičnih dela mnogo je teže otkriti na internetu nego u realnom svetu jer krađa može da se izvrši u mnogo većem obimu, za mnogo kraće vreme nego kod klasičnih slučajeva“, kaže dr Vladimir Urošević iz SBPOK-a i dodaje da je na internetu mnogo lakše sakriti dokaze, tragove zločina i identitet.

Čuvene nigerijske prevare postoje više od deset godina, ali su Srbi tek nedavno počeli da se „pecaju“ na molbe afričkih prinčeva koji traže diskretnu pomoć da bi milione dolara prebacili na sigurno mesto. Prema saopštenju SBPOK-a u aprilu 2010. godine naneta šteta merila se stotinama hiljada evra.

Kada su društvene mreže kao Fejsbuk u pitanju policija je u nekoliko navrata nailazila na ozbiljan socijalni inženjering. Ova vrsta napada preko interneta ima za cilj čoveka iza računara, a kriminalac pokušava da uđe u glavu žrtve. Ovde je više na delu dar za psihologiju nego tehnička spretnost hakera ili sofisticiran analitički softver poput i2 koji je već godinama u komercijalnoj upotrebi, košta đavo i po, jer je američka vojska smislila još nešto bolje i efikasnije. Ovaj softver imaju u MUP-u, ali se koristi u neke sasvim druge svrhe. Možda za razotkrivanje finansijske i logističke mreže koja pomaže Ratku Mladiću i Goranu Hadžiću da se i dalje skrivaju?

Cilj hakera koji se bavi socijalnim inženjeringom je da se napravi profil žrtve i zato ga interesuje sve: ime, prezime, imejl adresa, navike, greške u percepciji i naročito slabosti.

„Kriminalac od pomenutih elemenata pravi profil kako bi stvorio situaciju u kojoj će se žrtva sama upecati ali tako da ne bude svesna svoje greške. Socijalni inženjering je često uvertira u fišing“, kaže Urošević.

Zvanično, policija i drugi organi gonjenja u Srbiji hakere ne unajmljuju ako su počinili neko krivično delo. Ali paradoks je u tome što, iako se kriminal na internetu širi kao kuga i naravno ne zaobilazi ni Srbiju, mi skoro nikad ne koristimo ni to što su naši fakulteti stvorili izvrsne stručnjake.

„Imamo takozvane bele hakere koji žele da rade za državu, ali je procedura za njihovo zapošljavanje veoma komplikovana i zahteva višegodišnji rad u policiji“, primetio je Gojko Grubor, profesor Osnova zaštite informacija i digitalne forenzike na Univerzitetu Singidunum, pre izvesnog vremena u razgovoru za NIN. Slične muke žuljaju i nezavisne eksperte za veštačenje informaciono-komunikacionih tehnologija. Oni se žale da uprkos dnevnim potrebama za njihovom ekspertizom evo već pet godina Skupština ne usvaja izmene Zakona o veštačenju u ovoj oblasti.

Fejsbuk je idealno okruženje i za sve one kriminalce koji se bave profajlingom kako bi iskoristili maloletne u pornografske ili seksualne svrhe. S jedne strane na najpopularnijoj društvenoj mreži ima sasvim dovoljno blesavih roditelja koji ne samo da kače slike svoje golišave dece, već zaborave da podignu nivo privatnosti pa njihove fotografije može da vidi i preuzme apsolutno svako ko ih klikne na Fejsbuku. S druge strane na Fejsbuku ima dece od 8 do 12 godina koji se prave da su starija nego što jesu.

Učestvujući u mnogim istraživanjima, Milica Pejović Milovančević, specijalista dečije psihijatrije na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu, otkrila je da su deca uzrasta 12-14 godina u 18 odsto slučajeva bile žrtve nekog oblika internet nasilja, a 11 odsto se izjasnilo kao „internet nasilnici“. Devojčice su češće bile žrtve, a dečaci su češće bili nasilnici. Decu je preko interneta u 62 odsto slučajeva uznemiravala neka njima poznata osoba. Porukama sa eksplicitnim seksualnim sadržajem susrelo se 27 odsto dece, a svako treće nije se nikom poverilo u vezi dobijanja uznemirujućih poruka. Oni koji su to ipak učinili u 52 odsto podelili su svoje iskustvo sa prijateljima, 17 odsto sa roditeljima, a 4 odsto sa nastavnikom.

„Pre godinu i po dana imali smo nekoliko teških slučajeva zloupotrebe dece na internetu, ali roditelji i deca su sve bolje informisani tako da nema velikog porasta dramatičnih slučajeva. Nove tehnologije donose sa sobom i opasnosti ali ih se ne treba plašiti. Potrebno je razumeti ih i sprovesti mere zaštite“, kaže Jasna Matić, ministarka za telekomunikacije i informaciono društvo.

Naravno, ako je roditelj u blizini deteta Fejsbuk (ne)prijatelj neće uspeti u svojoj nameri. Od Fejsbuka ne treba praviti bauk. Stav: „Ma šta taj Fejsbuk? Ne može i ne zanima me!“ ne pomaže detetu koje će svakako naći načina da uđe u koju god hoće virtuelnu zajednicu. Nije neophodno da „matorci“ razumeju tehnički koncept interneta i Fejsbuka (mada je poželjno).

Jedno od mesta gde školarci zajedno sa drugarima ali i roditeljima mogu štošta da nauče o opasnostima koje ih vrebaju u virtuelnom svetu je Klikni bezbedno. Tu, na www.kliknibezbedno.rs , igrajući se i rešavajući kvizove lako će otkriti kako da izbegnu internet-zamke, šikaniranje, prevare i sve ono što jeste i što nije prihvatljivo po bontonu društvenih mreža.

„Bez panike - još uvek nema te tehnologije koja će nekom dlakavom rukom monstruma uvući vaše dete u računar –deca sama pristaju da nešto urade pa je dovoljno da ih naučite šta je to što ne treba da rade. Kao što ste ih davno naučili da od nepoznatih ljudi na ulici ne uzimaju ništa“, tvrdi Milena Petrović, autorka knjižice Bezbedno na internetu (CEPIT Beogradska otvorena škola, 2010).

Dakle, potrebno je da budu uz svoje čedo, da shvate šta im je interesantno i uzbudljivo u svetu virtuelnih prijatelja. Iako u istraživanjima 62 odsto roditelja tvrdi da proverava šta im dete radi na internetu, samo 3 odsto tinejdžera potvrdilo je da ih roditelji proveravaju prilikom upotrebe interneta.

Zbog crtaća ukinut profil

Student Ivan Matejić (22) iz Niša predložio je korisnicima Fejsbuka da svoje fotografije na profilu zamene slikama popularnih crtanih junaka. Ovom pozivu odazvalo se preko 125.000 ljudi iz celog sveta, a administratori popularne društvene mreže ukinuli su profil mladom Nišliji! Obrazložili su da je Matejić na ovaj način hteo da promoviše nasilje, upotrebu droga, pornografiju, rasnu, versku i nacionalnu mržnju... “Ideja je bila krajnje dobronamerna želeo sam da se na ovaj način, zamenom fotografija, na trenutak vratimo u detinjstvo, kada smo bili lišenih svih briga“ – kaže Matejić i dodaje da će od uprave Fejsbuka tražiti objašnjennje povodom njihove reakcije.

Nakon ukidanja Ivanovog profila, na Fejsu je formirana grupa „Pravda za Ivana Matejića“. Komentari podrške stižu, a šta će Cukerberg reći Matejiću, videćemo. Možda osnivač mreže ne voli crtane filmove, te je ovako reagovao ili kao mališan nije gledao crtaće?

Autori: Lidija Kujundžić, Miljan Paunović, Petrica Đaković
Objavljeno 3. decembra 2010. godine u nedeljniku NIN br 3127

Posebno se zahvaljujem Zvonimiru Ivanoviću sa Kriminalističko-policijske akademije u Beogradu :-) i svima ostalima koji su nam pomogli.

NATO SAMIT U LISABONU

2010-11-26T09:42:00.005+01:00

Alijansa na prekretnici

NATO je usvojio novu strategiju, ali je pored Avganistana glavna tema samita bio odnos sa Rusijom koja je pristala da razgovara o stvaranju zajedničkog raketnog štita za milijardu ljudi

Na kraju crvene linije lisabonskog metroa, na stanici Istok, prestaje normalan svet. Tu, preko puta ulaza u tržni centar „Vasko de Gama“, počinje superbezbedni svet u kome je 19. i 20. novembra 2010. godine održan NATO samit. Sve to staklo, rosfraj, apotekarsko belilo elitnog naselja izgrađenog onomad, 1998, za Svetsku izložbu budi samo orvelovsku otuđenost. Taj bezvezni osećaj utoliko je jači što na ulici nema ničega i nikoga. Automobili sa parkinga su uklonjeni, nema ljudi, ni kučeta da zalaje.

„Ako hoćeš ovde da uđeš moraš da imaš propusnicu. Da li si iz Lisabona ili pak stranac, nema veze. Vlasti su tražile i od onih koji tu žive da izlaze samo ako baš moraju“, kaže Karmen Kadena, egiptolog, dodajući da svoju prijateljicu Žilijet nije videla već deset dana, jer je ovoj dozlogrdilo što je policajci trkeljišu svaki put kada izađe iz zgrade. Strah od terorističkog napada i mere bezbednosti u Lisabonu su takvi da su zaposleni u javnim službama dobili „opciono“ slobodan petak.

„Ne moraš da ideš na posao. Ako baš hoćeš može i to, ali ćeš autobus čekati mnogo duže, kao da je praznik“, objašnjava Čiko Peskadores, jedan od eksperata za statistiku finansijskog tržišta, i dodaje: “Biće zanimljivo izračunati koliko smo tu izgubili novca i da li nas samit košta 10 ili kao što neki nagađaju čak 12 miliona evra!“

Ova NATO zona gde vladaju pravila ponašanja kao u strogo vojnoj bazi dugačka je kilometar i na svakih sto metara stoje po dva, tri policajca u fluoroscentno žutim prslucima. Snajperisti su skriveniji, ali pošto s vremena na vreme protegnu noge do ivice zgrade očigledno je da ih ima na svakom krovu. Dve trećine su Portugalci koji slab engleski nadoknađuju ljubaznošću, a ostali su uglavnom pripadnici specijalnih jedinica i obaveštajnih službi, i barataju oregonskim, veronskim, moskovskim ili nekim drugim akcentom. Zvanično oko 10.000 policajaca angažovano je da štiti šefove 28 NATO država i njihove goste iz oko 50 zemalja.

Kako iskusni izveštač iz Jordana tvrdi, u Lisabonu nije bilo tako strogo kao na nekim prethodnim samitima, iako su ga na trećem ček-pointu terali da otpije gutljaj iz svoje flašice kako bi demonstrirao da je u njoj čaj, a ne neka opasna kiselina. Naravno, medijima je bio ograničen pristup. Sa radnih sastanaka, samo su neke televizije mogle da snimaju uvodna izlaganja, nešto je moglo da se prati uživo preko NATO kanala, a Anders Fog Rasmunsen, generalni sekretar NATO-a, održao je nekoliko konferencija za štampu gde su svi mogli da uđu. Iznenađenje je bilo to što je brifing Baraka Obame otvoren za sve medije. Međutim, kako to obično biva, ceo događaj je brižljivo režiran i samo su unapred odabrani novinari američkih, britanskih, ruskih i turskih medija mogli da postave pitanja, na koja je predsednik SAD imao spremne odgovore. Lisabonski samit ostaće zapamćen pre svega jer je jednoglasno usvojen „Novi angažman, moderna odbrana - strateški koncept odbrane i bezbednosti za članice Severnoatlantske alijanse“.

Dokument na 11 strana napisao je Rasmunsen sa četvoročlanim, slobodno se može reći, anglosaksonskim timom. „Ovo je istorijski trenutak. Usvojili smo Strateški koncept koji će nas sledećih deset godina voditi kroz narednu fazu evolucije NATO-a“, rekao je Rasmunsen ono što zapravo piše u preambuli Strateškog koncepta, naglašavajući da NATO članice ostaju efikasne u svetu koji se neprestano menja, borbi protiv novih pretnji koje sada uključuju veštačke energetske nestašice, hakerske napade, klimatske promene i piratske napade na brodove.

Na osnovu iskustava iz vojnih operacija na zapadnom Balkanu i u Avganistanu, Alijansa se opredelila da nastavi sa tzv. Comprehensice Counterinsurgency (COIN) strategijom koja osim prevencije, upravljanja krizom, uključuje i stabilizaciju kada se okončaju vojne operacije. U tom poslednjem delu, koji u Avganistanu podrazumeva bukvalno „izgradnju nacije pod paljbom“ NATO očekuje pomoć UN i EU. Lisabonski samit je neka vrsta prekretnice i zato što je Obama obznanio da je tranzicija u Avganistanu počela. Ako sve bude išlo po planu, Avganistanska nacionalna armija i snage bezbednosti krajem 2014. godine mogle bi da preuzmu posao u svoje ruke. Tada bi strani vojnici mogli da se vrate kući, ali to nikako ne znači da će isto učiniti i predstavnici vladinih i nevladinih organizacija.

Za sada Amerikanci samo dovlače naoružanje i trupe. Novost je da su pored 30.000 vojnika Amerikanci u Avganistan dovukli i tenkove „M-1 abrams“. Kako se u Lisabonu šuškalo ovo čudo tehnike neće služiti samo za zaštitu talibana kada putuju na pregovore u Kabul, već će topovske cevi od 120 milimetara biti uperene i na njihove položaje koji se neretko nalaze u planinskim selima. I s obzirom na celokupnu situaciju nije čudno što je Hamid Karzai, avganistanski predsednik koji je posle deset godina konstantnih frustracija, pomalo nervozno izgovorio u Lisabonu da „NATO operacije nisu bile od pomoći“.

Pomenuo je i civilne žrtve, što je dodatno zaparalo uši predstavnicima NATO-a koji su se previše trudili da stvore gotovo razdraganu atmosferu na samitu u Lisabonu. Uz to, Evropljani su „u rukavicama“ ponavljali da ISAF misija (gde je od ukupno 135.000 angažovano nešto više od 120.000 vojnika) predugo traje, da su rezultati mršavi i da cela ta operacija mnogo košta. S obzirom na to da oni ne pokazuju previše entuzijazma kako bi izdvajali najmanje dva odsto bruto nacionalnog proizvoda za troškove odbrane – o dugovima, budžetskom deficitu i budućim izdvajanjima za raketni štit (navodno evropske članice trebalo bi da prilože 200 miliona evra) stidljivo se razgovaralo. Ipak činjenica je da su najavljene značaje promene u troškovima odbrane. Velika Britanija planira da do 2015. godine smanji troškove za osam odsto, Nemačka će do 2014. godine smanjiti budžet za 8,3 milijarde, Španija će to da učini već dogodine (7 odsto), a Italija se pokazala kao najaktivnija jer je 2009. godine srezala vojne troškove za 6,9 a ove godine još dodatnih 0,9 odsto. U Lisabonu ispada da su najveći dobitnici Rusi. Oni su od početka javne rasprave o Novom nacrtu strateškog koncepta 2009. godine pažljivo pratili rad nezavisne ekspertske grupe koju je predvodila Madlen Olbrajt. U pravom trenutku prihvatili su da ožive diplomatske odnose sa SAD i NATO koje su pre dve godine poslali pod led.

Malo zbog intervencije u Gruziji, a malo više zbog namere SAD da na istočnoj granici Rusije gradi instalacije. Raketni štit bio je jedna od najvažnijih tema Lisabonskog samita ne samo za velike igrače već i za sve zemlje koje se veoma živo sećaju kako im je bilo u Varšavskom paktu sa Rusima. NATO je još prvog dana, na sva zvona najavio kako će ponuditi Dmitriju Medvedevu da potpiše dokument kojim Rusija pristaje da učestvuje u kreiranju ratnog štita koji bi oko milijardu ljudi branio od raketnih napada drugih zemalja.

Ti drugi nisu imenovani, ali se mislilo, pre svega, na Iran koji ima Shehab 3 („meteor 3“) rakete koje mogu da nose nuklearnu glavu i dobace do Evrope, konkretno Turske, Grčke, Bugarske... Medvedev je pokazao diplomatsko majstorstvo. Potpisom se obavezao da razgovara o ponudi i razmotri načine saradnje sa SAD i NATO, ali će mu za to u startu trebati najmanje šest meseci razmišljanja. Pokazao je da Rusi nisu gluvi za sistem evroatlantske bezbednosti i na kraju je poentirao podsetivši Obamu na to da bi pre nego se zajedno upuste u stvaranje raketnog štita bilo neophodno da otkloni prepreke zbog kojih u Kongresu nije prošao novi START sporazum o smanjenju nuklearnog naoružanja. Kako Rusi ne bi pomislili da se njihova reč olako shvata Obama je i na brifingu naglasio da mu je ratifikacija novog START sporazuma „najvažniji prioritet“. Da Rusija ima momentum na NATO samitu u Lisabonu složio se i visoki NATO zvaničnik koji je svoj stav potkrepio rečima:

„Rusi su dostavili beskonačnu listu pitanja o konkretnom načinu saradnje, što nas ipak ohrabruje, ali su predložili da dobiju neku vrstu veta kojom bi ako zatreba blokirali Alijansu da obori dolazeći projektil“, precizira izvor NIN-a i dodaje da Srbija nije iskoristila Lisabonski samit koliko je mogla. „Naravno, svi koji su se ikada bavili Balkanom primetili su da zvaničnih predstavnika Srbije nema na samitu koji je Rasmunsen nazvao kolevkom nove Alijanse. Što je još gore, čini mi se da vas niko nije ni pozvao“, kaže i predstavnik Stejt departmenta zahtevajući da ostane anoniman. On nije pokazivao želju da objasni zašto Srbija, koja je članica NATO programa „Partnerstvo za mir“ od 2006. godine, izostavljena sa liste gostiju. Naravno, moglo je biti i mnogo gore. Ohrabrenje treba tražiti u činjenici da je Srbija pomenuta u Lisabonu u pozitivnom kontekstu. U zajedničkoj deklaraciji lidera NATO članica koja se između ostalog, dotakla i zapadnog Balkana niko nije Srbiji zamerao snažno antinatovsko raspoloženje čak ni u podtekstu.

Vlada Srbije pozdravljena je i podržana zbog „izražene opredeljenosti za evroatlantske integracije“ i saradnje sa Alijansom „Ponavljamo našu otvorenost za buduće težnje Srbije, uključujući korišćenje prilika koje pruža NATO partnerstvo za politički dogovor i praktičnu saradnju“, piše u Deklaraciji koja nas poziva da nastavimo napore ka „ostvarivanju pune saradnje sa Haškim tribunalom u cilju hapšenja i izručenja preostalih optuženih za ratne zločine na teritoriji bivše Jugoslavije“. Predsednik Hrvatske Ivo Josipović rekao je ono što bi se očekivalo da kaže neko od srpskih ministara ili diplomata, a to je da samo od Srbije zavisi hoće li zatražiti (jednog dana) članstvo u NATO-u.

„Što se nas tiče Srbija je dobrodošla, ona mora naći svoj put, ali njeno članstvo bi doprinelo jačanju mira i stabilnosti u regionu“, izjavio je Josipović koji je u Lisabonu predvodio delegaciju Hrvatske. I sve ostale zemlje nekadašnje SFRJ bile su u Lisabonu. Crna Gora je navedena kao država koja bi prva mogla da se nađe u NATO-u, čak je pretekla i Makedoniju kojoj je opet zapelo sa Grčkom, tako da je solomonski odlučeno da NATO pričeka dok se u UN ne reši spor oko imena države.

Raspustite NATO!

Dok se američki predsednik Barak Obama, obraćao svetskoj javnosti sa NATO samita, samo nekoliko kilometara od Međunarodnog sajma u Lisabonu, oko 100.000 ljudi punim plućima je uzvikivalo: „Raspustite NATO!“ Bile su to demonstracije po skoro svemu drugačije od protesta u Srbiji. Nije bilo krvavih otisaka kamenica na glavama, podliva od pendreka, zapaljenih kontejnera, iščupanih žardinjera. Nijednoj protuvi nije uspelo da zdipi šta joj se htelo, jer se vodilo računa da svi izlozi luksuznih radnja ostanu čitavi. Iako deluje pomalo neverovatno, na stazi mira koja je počinjala na Trgu markiza od Pombala a završavala se kod restaurirane železničke stanice, nije stradao ni okoliš – nije bilo brda odbačenih flaša, zgaženih konzervi ili rastrgane hartije. Čime su se onda pacifisti, sindikalci i predstavnici levičarskih partija u Lisabonu borili protiv najmoćnijeg vojnog saveza?

Uverenjem i – bojom koja se pokazala kao idealno oružje. Dakle, NATO samit je prošao, ali tragovi antiratnih demonstracija ostali su na ulicama portugalske prestonice. Kiši nije uspelo da učini svoje, tako da je još nemoguće zakoračiti u neku od metro stanica a ne ugaziti u parolu: Paz Sim! NATO Não! („Mir da! NATO ne!“). Radnike gradske čistoće tek čeka struganje plakata „NATO je rat, ukinite NATO!“ sa fasada, jer se siroti ljudi muče i povremeno psuju pacifiste što nisu štedeli kanap kada su vezivali transparente na drveće Avenije slobode. U virtuelnom svetu tragovi će ostati još duže, naročito na „Fejsbuku“ i „Flikru“ koji su preplavljeni fotografijama protestnog marša.

Dramatično, ali ne i odvratno, izgleda crvena lokva u kojoj mladići u odelima leže „mrtvi“ ispod parole: „NATO igra je gotova!“ (NATO GAME OVER!). Tu je i devojka-klovn kojoj beži crveni nos ali ne i dostojanstvo iako je, s rukama vezanim na leđima, policajci uteruju u „maricu“. „Vojne intervencije nisu rešenje već problem za svetsku bezbednost u XXI veku i toga su svesni svi, čak i u NATO savezu. Zato je NATO kriminalna organizacija koju smesta treba ukinuti“, kaže Rakel Varela, potpredsednica Rubra (Crveno) jednog od tridesetak udruženja, koja je bila i deo tima za organizaciju antiratnih demonstracija. Kako ona tvrdi, protesti, nešto manji, održani su i u još nekim portugalskim gradovima, recimo Farou, ali i u drugim zemljama Evropske unije. Najmasovniji je bio onaj u Londonu. Najveći deo kampanje, koja je počela u maju, išao je preko interneta i to iz dva razloga. „Naši budžeti su mali, uglavnom članarine i prilozi, tako da smo za razliku od NATO vodili računa o svakom evru.

Osim što je internet jeftin, on je brz i dopušta vam da svoju poruku istovremeno pošaljete velikom broju ljudi bez obzira na kom kontinentu žive“, tvrdi Horhe Paulo Antunes iz portugalske grupe CAGA naglašavajući da jedino čin građanske neposlušnosti može da naglasi besmisao nasilja koje je NATO, navodno u ime mira i bezbednosti međunarodne zajednice, sprovodi već devet godina u Avganistanu. On dodaje: „Dok se ovde u rukavicama vode razgovori, u Avganistanu umiru civili!“ Nezvanično iza antiratnih protesta stoji Komunistička partija Portugala, što objašnjava i crveno more barjaka sa srpom i čekićem, i uhapšeno je više od 50 osoba iako policija tvrdi da je priveden samo 21 demonstrant jer su se katancima vezivali za bandere i metalne barikade i svojom „upucanom“ pojavom remetili spokoj mnogobrojnih diplomata, predstavnika NATO-a i sedme sile.
Objavljeno 25. novembra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3216

NATO SAMIT

2010-11-22T18:45:00.001+01:00

Novi strateški koncept

Sve što se 19. i 20. novembra dogodi pod vedrim lisabonskim nebom imaće dugoročne posledice po bezbednost celog sveta. Šefovi svih 28 članica NATO dolaze na obale reke Težo da usvoje novi strateški koncept. Iako je konsenzus neophodan uslov da NATO usvoji strategiju za novu deceniju, neizvesnosti zapravo nema. Sve se vrti oko simbolike, demonstracije moći i beskrajnih prilika da se Barak Obama, Angela Merkel, Nikola Sarkozi, medijski uvek incidentan Silvio Berluskoni, slikaju sa kolegama ispred spomenika istraživačima Novog sveta. Za radnu atmosferu su zaduženi ministri odbrana koji će na sastancima razmenjivati izraze solidarnosti i usaglasiti još poneki, fini, detalj u konačnom tekstu NATO koncepta.

Ovoj opuštenoj atmosferi, koliko ona uopšte može biti ležerna na skupu najvišeg nivoa, a sa koga NIN ima specijalnog izveštača, prethodila je cela godina teškog rada, pregovaranja i cenjkanja. Varničilo je sve vreme.

Prvo je vođena javna debata u kojoj su mogli da se čuju disonantni stavovi evropskih i prekoatlantskih saveznika. Prvi put otkako postoji NATO, formirana je ekspertska grupa, „savet mudraca“ na čelu sa Madlen Olbrajt, bivšom državnom sekretarkom SAD, kojoj je posao bio da sasluša partnerske i kontakt-zemlje poput Rusije, Izraela, Japana pa čak i Srbije.

Naravno, to nije imalo previše uticaja na Andreasa Fogha Rasmunsena, generalnog sekretara NATO, koji je sa početka jeseni napisao Nacrt. Uz to, on se naputovao od jedne do druge NATO članice pregovarajući kako bi obezbedio načelni pristanak svih. Nije bilo mnogo muke da se opišu nove bezbednosni izazovi u koje sada spadaju: veštačke nestašice energenata, piratski napadi na brodove, hakerski napadi i klimatske promene. Ali, nimalo idile nije bilo u definisanju onog šta će Alijansa ubuduće raditi, kada i kako će (vojno) intervenisati.

Zbog izgradnje američkih instalacija za raketni štita u istočnoj Evropi mnogi će pažljivo čitati poglavlje o odnosima NATO sa Rusijom, posthladnoratovskim partnerom koji je u politici Gruzije, Ukrajine i Belorusije prisutniji nego što bi to saveznice i političari ovih zemlja želeli. Manjak novca u NATO kasi bio je dodatna glavobolja za Rasmunsena uoči lisabonskog samita. Članice nisu na vreme plaćale članarinu, oko dva odsto BDP za troškove odbrane, reforma vojnih komandnih struktura NATO započeta je baš kada je i globalna ekonomska kriza naterala ceo svet da stegne kaiš. Kako NATO samit nije otkazan, izgleda da je Rasmunsen bio na visini zadatka. Ali sa zaključcima treba sačekati, da samit prođe i da NATO objavi novu strategiju koja će postojeću poslati u penziju.

INTERVJU KOJI NIKO NIJE HTEO DA OBJAVI !!!

2010-11-11T12:44:00.010+01:00

Post koji sledi je rezultat tri okolnosti:

1. Nedavnog telefonskog razgovora sa Draganom Varagićem (za mene gurua za poslovnu primenu Interneta i sl.) koji mi je skrenuo pažnju da bih s vremena na vreme na blog mogla da stavim poneki link, tag i post kako sam neke tekstove/intervjue napravila;

2. Činjenice da mi je Mima Lazarević iz Centra za muziku Zadužbine Ilije M. Kolarca ponudila priliku koja se ne odbija i

3. Da NIN, nedeljnik u kome radim, nema sluha da objavi intervju sa Jevgenijem Kisinom, jednim od naj, naj, naj pijanista danas.

Kad se ispostavilo da je u NIN-ovo debelo uvo, ovaj put, nemoguće udenuti nežnu reč - obratila sam se "Blicu". Bilo je "daj šta daš, samo da ne propadne". Pre nepunog sata poslah tekst (naravno, malo sam kasnila) i otišla da se i lično izvinim uredniku. Obradovao me je vešću da druga koleginica (očigledno već neko vreme) ima isti zadatak. I onda rekoh O.K. dajte joj sve što skuckah, potpišite koga hoćete... samo da bar neka Kisinova reč izađe u novinama pre koncerta.

U ovom trenutku nemam pojima šta će dalje biti.

Ispada da sam u one tri, regularne, dimenzije doživela potpuni fijasko! Zato koristim ono što mi je preostalo - ovu virtuelnu, četvrtu, dimenziju. Dakle ko želi neka čita.

JEVGENIJ KISIN OPET U BEOGRADU

Sasvim običan genije

Pijanista Jevgenij Kisin retko daje intervjue. S rečima je nevešt. Bez klavira ovaj 39-godišnjak sa afro frizurom a la 70-te je potpuno nemušt. Ali zbog onog što je kadar da stvori prebirajući po crno belim dirkama drže ga za genija. Njegovi nastupi su čista radost čak i za razmaženu publiku u Albert holu, Karnegi holu ili Berlinskoj filharmoniji. Pred njegov koncert 13. novembra kojim se otvara 14. ciklus „Velikani muzičke scene“ na Kolarcu Jevgenij Kisin, koji će svirati Šumanve Fantastične komade, Novelete i sve četiri Šopenove balade, pristao je da kaže ponešto o sebi.

Kad ste bili dečak uživali ste da imrovizujete i kompnujete? Da li to još radite?
- Ponekad sa prijateljima improvizujem, ali više ne pišem muziku. Što više sviram i slušam muziku velikih kompozitora sve manje želim nešto sam da napišem.

Ana Pavlovna Kantor je vaš jedini učitelj muzike. Podučava vas 32 godine. Zbog čega vam je njeno razmišljanje, razumevanje muzike toliko dragoceno i sada kada ste jedan od najvećih pijanista?
- Ona je jedinstvena. Malo je osoba koje su toliko čestite, pristojne i posvećene. Osim toga i naše shvatanje muzike je veoma slično.

Naučila vas je da nosite i breme svetske slave?
- U prošlosti mi je ponekad sve to teško padalo, ali sam naučio da se nosim s tim.

Imate zakazane koncerte do kraja marta 2013 godine. Neki bi rekli da vam je raspored prebukiran.
- Ne bih se složio. Godišnje održim četrdesetak koncerata. Najviše koncerata sam imao 1993. godine. Ukupno 56.

Svi ti aerodromi, hoteli, koncertne dvorane, ljudi. Da li bi ste rekli da je život koncertnog pijaniste naporan?
- Za karte, hotele i sve te ostale stvari se brinu moji agenti. A što se tiče samih koncerata oni su iscrpljujuži ali na dobar način.

Neki doktori, filozofi čak i svetski ampion u šahu Karpov kažu da je vrlo važno da vrhunski intelektualac, umetnik...bude u top formi. Kao olimpijci. Da li se slažete sa tim?
- Tako kažu doktori, ali ja ne bih da sudim o tome. Naravno da svako, pa i ja, više voli da se oseća dobro nego loše.

A osećate li se ponekad usamljeno?

- Ne, nikada! Srećan sam jer imam mnogo dobrih prijatelja.

Ali neke niste videli godinama?
- I oni puno rade.

Opišite nam jedan vaš običan, radni, dan.
- Svaki dan je različiti. Samo kada nastupam moj dan prati ista rutina. Ustajem, doručkujem, idem na probu koja traje oko tri sata. Zatim, ručam odspavam dva, tri sata i vraćam se u salu. Usviravam se na bini oko 50 minuta pre nego što se vrata otvore za publiku. I onda sviram! Posle koncerta sam obično veoma gladan, žedan i ne mogu baš odmah da zaspim.

Šta vas vuče da ponovo dođete u Beograd?
- Publika, koncertna dvorana i vaša izuzetna gostoprimljivost, naročito
organizatora.

Imate li tremu pred nastup?
- Uvek imam temu, zato se dobro se pripremam unapred i jako se koncentrišem se na muziku tokom izvođenja.

Koja je vaša omiljena koncertna dvorana ?
- Musikverein u Beču.

Snimili ste preko 45 CD. Volite li više da svirate u studiju ili pred publikom?
- Definitivno, više volim koncertne sale nego studije i zato su mnogi od mojih snimaka napravljeni uživo.

Vaša diskografija obuhvata remek dela baroka, klasicizma i romantizma. Sa izuzetkom nekoliko ruskih kompozitora jedva da ste se dotakli moderne muzike. Zašto je to tako?

- To je samo pitanje vremena. Klavirski repertoar je nezamislivo širok, a moji ukusi su veoma raznovrsni. Nadam se da ću dovoljno dugo živeti da bih svirao dela različitih epoha, stilova od onih koje sada izvodim.

Šta je to što razlikuje običnog od brilijantnog pijaniste? Pretpostavljam da svi moraju mnogo da vežbaju, poseduju mrvicu talenta…
Talent! Morate da imate mnooogo talenta! I obični muzičari mogu mnogo da znaju o muzici, da vežbaju ali ako nemaju talenta, njihovo sviranje ostaje obično.

Ali da li je to sve? Da preformulišem pitanje vaša differentia specifica?
Ne znam. Pitajte ljude posle koncerta.

Skica za biografiju

Jevgenij Kisin rođen je 10. oktobra 1971. godine u Moskvi. Sa 11 meseci počeo je da pevuši melodiju neke Bahove fuge koju je njegova sestra vežbala na klaviru. Sa 6 godina primljen je u Moskovsku muzičku školu za posebno nadarenu decu. Međunarodnu slavu doživeo je sa nepunih četrnaest godina svirajući oba Šopenova klavirska koncerta na čuvenom Čajkovski konzervatorijumu. Sa 19 godina ustoličio se kao muzički genije na BBC-vom Promenadnom koncertu kada ga je slušalo 6.000 ljudi u Albert Holu. Snimio je 47 CD-ova i osvojio je dve Gremija.

2010-11-06T08:11:00.005+01:00

Rat u nama

Šta je tako uznemirujuće u filmu koji snima Anđelina Džoli - da li je to prošlost koja u stvari nije prošla i još jedno suočenje sa istinom da je rat završen samo u političkim govorima i deklaracijama

Oskarovka Anđelina Džoli dobila je svoj rat na Balkanu. I uprkos zabranama, protestima udruženja „Žena – žrtava rata“ i celokupne balkanske čaršije koja je imala svoj stav o scenariju koji nije pročitala, Anđelina za koji dan počinje u Sarajevu snimanje filma pod radnim naslovom Untiteled Love Story. Za sve nas u Bosni, u Srbiji, u Hrvatskoj ambasadorka dobre volje Komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija učinila je dve nezamislive stvari zbog čega je zaslužila da joj držimo fige, čak i ako snima film o zabranjenoj ljubavi, navodno između silovane devojke i vojnika koji ju je zlostavljao?!

Šta je zapravo Anđelina Džoli uradila?

Prvo, istinom je osporila tvrdnje srpskog medijskog mogula Željka Mitrovića i šićardžijski duh ministra kulture Federacije BiH Gavrila Grahovca. Vlasnik „Pink“ televizije nije mogao sportski da otrpi što ga je Anđelina „otkačila“ pa se obratio medijima, sav zabrinut za srpski nacion: „Ona je prepuna predrasuda o Srbima. Znam da saradnja s njom otvara vrata velikog filmskog biznisa, ali ne želim da budem deo nečega što po ko zna koji put predstavlja Srbe kao večite loše momke“. Da je istina negde drugde, naslućivalo se odmah na početku. Glumac Rade Šerbedžija, koji ne snima filmove o ratovima u bivšoj Jugoslaviji čak ni ako u njima glumi Džin Hekman, prihvatio je Anđelininu ponudu. Šerbedžija je presedan objasnio jednostavno: „Tekst je sjajan... Sama je napisala dramu nakon što je čula istinitu priču u kojoj je ona njegova zarobljenica, a u stvari se vole i strasni su ljubavnici. Ta ogromna ljubav, ljubav do groba, ima neke elemente antičke tragedije. Nisu istinite tvrdnje da je film antisrpski“.

Ministar Grahovac, ujedno i zamenik premijera Federacije BiH, napravio je dve greške. Bez mnogo razmišljanja, ukinuo je dozvolu za snimanje nekoliko kadrova na starom jevrejskom groblju na Grbavici. Svojim, u biti jasno cenzorskim, činom Grahovac je, kako sam kaže, izrazio negodovanje za snimanje filma, koji ne govori o istini i vređa žrtve. Ubedile su ga, iz srca izgovorene, reči Bakire Hasečić, predsednice udruženja „Žene – žrtve rata“ koja je jedva preživela pakao u Višegradu: „Među hiljadama svedočenja žena koje su silovane tokom rata nema nijednog u kojem se žrtva zaljubljuje u svog silovatelja!“ Tri dana kasnije, toliko je trebalo da se javna rasprava i strasti rasplamsaju, i pošto je iščitao scenario Grahovac se predomislio. Dopustio je Anđelini da snima u Sarajevu. I umesto da se smire, emocije su eksplodirala.
Čuvari bosanskog identiteta - a bilo je tu političara, verskih prvaka, bogme i intelektualaca i umetnika sva tri konstitutivna naroda - odobravali su Grahovcu. Ali to mu nije mnogo pomoglo. Raja se već trgla.

Druga nezamisliva stvar koju je Anđelina Džoli uradila je što je - koliko god da su je bolele osuđujuće reči silovanih i zlostavljanih žena iz Bosne - odabrala da bude „nepristojna žrtva“ i da na besnu pomamu svih kojima su trauma, nepravda i želja za osvetom izjeli srce odgovori sabrano i smireno. Zamolila je kritičare da se uzdrže „od donošenja suda dok ne vide film“. U saopštenju je Anđelina jasno rekla da su priče koje kruže o filmu netačne. „Dramatična događanja uvek uplaše one koji su učesnici stvarnih događaja. Ovo nije dokumentarac“, rekla je, između ostalog, u saopštenju koje nije ulazilo u mračne detalje (Npr. da li se žrtva silovanja zaljubljuje u zlostavljača pre ili pošto joj je otkinuo dojku!?) scenarija koji je Anđelina sama napisala.

Cela priča dobila je novu dimenziju kada se glumac Feđa Štukan koji igra u Anđelininom filmu oglasio otvorenim pismom. Rekao je kako je video Anđelinu tužnu i izgubljenu jer su je napali upravo oni zbog kojih snima ovaj film. „Njoj koja će potrošiti 15 miliona svojih dolara, da ubrza proces privođenja pred Veće pravde, onih koji su na bilo koji način učestvovali u zločinima nad ženama!“ napisao je između ostalog Štukan. Nije se ustručavao da podsetio kako je sve isto „kao kad se dizala prašina i oko filma Ahmeda Imamovića, jer kao ’ne postoje’ pederi među muslimanima. Ali mi znamo da postoje, ja ih znam pedesetak, a znate ih i vi, ali ste licemjerni“. Poručio je Štukan svima: „Možete vi to da negirate, i to je vaše legitimno pravo. Možete isto tako da negirate da je i Hrvatska izvršila agresiju na BiH. Možete vi, ali ja ne mogu...“ Zato što neće da negira činjenice, Štukan nije prećutao kako je 2009. igrao glavnu ulogu „u filmu o ovom istom događaju“. Držao je u rukama materijale Haškog tribunala. „I to da se muslimanka mogla zaljubiti u Srbina (iako se to vama gadi) istina je. Ali upravo ta istina, da je ljubav (ljubav je emocija, koju vi više nemate, suprotna onoj emociji koju osjećate većinu svog vremena), našla svoj put, u takvim užasnim okolnostima, upravo ona, jeste to svjetlo zbog kojeg vrijedi potrošiti pare i snimiti film i reći kako ljubav još uvijek postoji na ovim prostorima.“

I sada kad je jedna holivudska zvezda učinila više, nego ovdašnji ministri i političari, kako bi se na Balkanu zalečile ratne rane mogli bismo to bar da iskoristimo.

„Prvo treba ustanoviti ko su dželati, a ko žrtve i to je pre svega politički proces. To je pitanje zdravlja jednog društva. Zato što ne znamo ko su ubice, ne znamo ni ko su nevini, niti ko su heroji. Zato što nema imenovanja uzroka našemu jadu i nosilaca tog jada, nema ni kontinuiteta ni rđave ni dobre prošlosti. Da bi žrtva mogla da oprosti mora da ima mogućnost izbora i slobodu, baš kao i umetnik. Tamo gde je trauma, tamo je i mesto umetnosti“, kaže Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, i antiratna aktivistkinja, dodajući: „Nama je potrebno uznemirenje pa pomirenje. To je Žarko Puhovski rekao još 2000, nakon 5. oktobra, na konferenciji B92 o pomirenju, kada je bila inicirana Komisija za istinu, vlade Vojislava Koštunice.“
Rat u nama teško da će prestati ako rediteljski prvenac Anđeline Džoli ispadne umetničko delo, što bi naravno bilo dobro, ali nije preterano bitno. Međutim, ono što je jeste ključ, kako pojedinaca tako i društva je da se sasvim ozbiljno pozabavimo traumom i nasiljem koje kao tempirana bomba pulsira.

„Nisam siguran da je rat na Balkanu zaista završen. Živimo u atmosferi jednog opšteg poraza, poraza pozitivnih ideja, poraza ideologija, u vremenu velikih nacionalnih frustracija. Iz jedne takve opšte konfuzije svašta se može izroditi. Znamo iz istorije da je to pogodno tle za neke od najgorih i najopasnijih političkih sistema. Probuđene nacionalističke strasti samo su prigušene spoljnim pritiskom a nisu do kraja iživljene uprkos strašnim zločinima koji su počinjeni. Ovde kod nas, ima političara i istoričara a i umetnika koji ne propuštaju priliku da kažu kako treba biti strpljiv, a onda kada se okolnosti slože silom ćemo vratiti ono što je izgubljeno. Drugim rečima, obećavaju nove ratove“, kaže Filip David, književnik. On naglašava: „Dosta toga nasleđeno je iz bliže prošlosti, jedna vrsta državne cenzure i samocenzure, zatim neke karakterne osobine vekovima stvarane kao što su manija veličine i manija gonjenja istovremeno, samoljublje, narcisoidnost, nesposobnost da se vide sopstvene mane i grehovi, a sposobnost da se uveličaju tuđe, primena dvostrukih merila u mnogim procenama, jedno potpuno zamešateljstvo patologije i politike, osećaj nesigurnosti van kolektiva. Sve to stvara poseban tip nepouzdane ličnosti često sklone nasilju kojom je lako manipulisati i koju je lako navesti na zlo.“

Psihijatri se uglavnom slažu da nasilnik i žrtva imaju intenzivan emotivan odnos. Taj odnos je uvek nasiljem organizovan i kojim god mehanizmom odbrane da se brani od teške, naročito ratne, traume - žrtva ne može pobeći.

„Nasilje ruši ličnu, telesnu, psihološku i socijalnu granicu žrtve. Oduzima joj doživljaj kontrole nad sopstvenim životom i izaziva egzistencijalni strah. Percepcija nasilnika iz pozicije žrtve oblikovana je ovim specifičnim iskustvom sopstvene nemoći, te se on sagledava kao još moćniji, grandiozniji kao nedodirljiv“, kaže Nevenka Čalovska--Hercog, neuropsihijatar i predsednica Asocijacije sistemskih terapeuta i dodaje: „Povezivanje i približavanje nasilniku, identifikacija sa agresorom, po Adleru, mogu se razumeti kao pokušaj ponovnog uspostavljanja kontrole nad sopstvenim životom. Iskustvo zlostavljanja je veoma intenzivno, preplavljujuće i često se čini žrtvi visoko ekskluzivnim, nemoguće ga je prepričati drugom, niko ne može da to razume. Ovi naizgled nerazumljivi i kontroverzni međuljudski odnosi su često bili predmet interesovanja književnika, režisera i uvek su izazivali intenzivne i uzburkane reakcije javnosti. Činjenica da su mogući i da su, posmatrano iz konvencionalnog socijalnog konteksta, neprihvatljivi čini ih veoma provokativnim“.

Identifikacija sa agresorom se često sreće kod kidnapovanih. Žrtva koja pati od stokholmskog sindroma otimača (nasilnika) doživljava kao nekog ko je prinuđen da se radikalnim sredstvima bori za pravdu, a zaboravlja da je to osoba koja sprovodi nasilje nad njom i svodi na nivo objekta, sredstva za izvršenje svojih namera.

„Logika je da ako ste isti kao on (nasilnik, mučitelj, zlostavljač) neće vas više napadati“, kaže prof. Žarko Korać, i dodaje da mnogo faktora utiče na to hoće li se žrtva poistovećivati sa agresorom, kliziti u negaciju (poricanje), delimičnu ili potpunu amneziju traumatskog doživljaja ili će smoći snage da se sa traumom suoči. Zbog razbijačke prirode traume koja se stalno vraća iznova, žrtva gubi bitku. Jedni postaju i sami zlostavljači, drugi alkoholičari, narkomani, a oni najranjiviji dignu ruku na sebe. Trauma, kako kaže Vladan Beara, psiholog i psihoterapeut u Društvu za zaštitu mentalnog zdravlja ratnih veterana i žrtava ratova 1991-1999. god, nisu pošteđeni ni povratnici iz ratova. Posle iščitavanja oko 200 stranica svedočenja onih koji su ratovali, čitalac će verovatno biti bolestan, ali bi trebalo i da shvati da Srbija radikalno mora promeniti odnos prema ovim ljudima koji, kako stručnjaci procenjuju, čine deset odsto stanovništva.

„Cilj je da se čuju iskustva ratnih veterana, da im se vrati humanitet i da se uzdrmaju mnogobrojne predrasude prema njima“, kaže Beara, dodajući da je knjiga „Gde si to bio, sine moj?“ napisana sa neuropsihijatrom Predragom Miljanovićem bila način da se „i mi rasteretimo patnje koju smo upili u sebe pomažući ovim ljudima, a hvatanje i kažnjavanje počinilaca zločina prepustili smo kompetentnima za to“.

Ako prihvatimo da su oni koji su ratovali ljudi, čak i u slučaju onih koji su učestvovali u likvidaciji civila, silovanju žena ali i muškaraca (o čemu niko ne želi ni da čuje), koga onda vređamo?
Je li stvarno uvredljivo da se dželat naziva čovekom i da se žrtva može zaljubiti u silovatelja, neprijatelja ili mučitelja?

„Upravo to je problematično. Na taj način se negira ljudskost tih počinitelja i tako žrtve čine ono isto što su počinitelji učinili njima. Da bi ih mogli silovati, počinitelji su prvo morali dehumanizirati te svoje žrtve i svesti ih na ljudsko smeće - kako su ih i zvali“, rekla je Slavenka Drakulić, književnica koja se u knjizi „Kao da me nema“ i sama bavila ovom teškom problematikom. Ona dodaje: „Ne kažem da bi žrtve to trebale zaboraviti ni oprostiti. To je jedan individualni čin koji je strašno težak za opraštanje. Ono što bi mi svi trebali shvatiti i naučiti je da dehumaniziranje drugog vodi, ne samo u mržnju i osvetu, nego da nas ono, paradoksalno, dovodi u situaciju da ne shvatimo kako dehumaniziranje počinitelja vodi zapravo u opravdanje zločina. Moramo priznati da su i ti drugi ljudi. Moramo ići još dalje. Moramo shvatiti da u svakom od nas postoji jedan takav potencijal i da ne znamo kako ćemo se odlučiti u budućnosti, u nekoj teškoj situaciji - za dobro, ili za zlo. Ne trebamo biti baš tako strašno samouvjereni. Imamo pravo na patnju, dogodile su nam se užasne stvari, ali dopustimo da i drugi to pokušaju artikulirati jer ne postoji vlasništvo u tom smislu“.

Da bi nasilje bilo stavljeno pod kontrolu, da bismo sprečili divljanje po ulicama, stadionima i gradskom prevozu, potrebno je da razumemo nasilje. I u tome nam neće pomoći bežanje već znanje. Potresnu sliku cene koju su građani Srbije platili tokom 90-ih godina XX veka, ali i presek pozitivnih promena koje su uporedo proizvedene daje knjiga „Preživeti tranziciju“.
„Na osnovu argumenata trebalo bi kreirati strategiju za prevazilaženje negativnih efekata prošlosti na svakodnevni život ljudi, graditi tezu o nasilju u porodici i rigidnoj patrijarhalnoj socijalizaciji, kao značajnim generatorima drugih oblika nasilja, pre svega prema ženama, ali i prema deci, starima“, kaže prof. Vesna Nikolić-Ristanović, istraživačica i direktorka Viktimološkog društva Srbije.

A da bismo videli gde čuči mržnja i nada treba pogledati preliminarne rezultate istraživanja javnog mnjenja „Kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam“ kojim je rukovodio prof. Srećko Mihailović. Naročito poglavlja,„Etnička distanca građana Srbije“ i „Odgovornost za YU ratove i viđenje ratnih zločina“.

Glavni nalaz Hadžićevog istraživanja o odgovornosti i interpretaciji ratnih zločina pokazuju da rat u nama nije okončan. Jer, 25 odsto građana „ne zna“ ko je i koliko odgovoran za ratove, a trećina ne bi da se jasno odredi prema ratnim zločinima.

Etnička distanca merena je u Bosni i u Srbiji. U obe zemlje iz godine u godine ona se povećava. Najlakše se prihvata da neko ko je druge nacije živi u istoj državi, a najviše otpora građani pokazuju prema mešovitim brakovima.

Istinsko merenje balkanskog bila pokazuje da poslednjih godina Srbija nije dovoljno učinila kako bi se krivci kaznili, niti kako bi ratom traumirane osobe, uključujući i izbeglice, mogle da nastave, relativno, normalan život jer, kao što kaže Beara, hladna nezainteresovanost žrtve rata više boli od fizičkog bola koji su pretrpeli.

Svi imamo tamnu stranu
Dok najveće zvezde Holivuda izbegavaju da iskreno govore o sebi Anđelina Džoli se posredstvom medija skoro ispovedala o sopstvenim psihičkim lomovima, malim uvrnutim tajnama, sado-mazo fantazijama i biseksualnosti... Preko filmskog rimejka Tomb Rajdera nametnula se kao seks simbol i najmlađoj planetarnoj populaciji, ovenčana je najvećim filmskim nagradama, uključujući i Oskar, a počinje da se bavi i rediteljskim poslom. Ipak, najvećom ulogom danas smatra onu koju ima kao ambasadorka dobre volje UNHCR-a, funkcionalnoj ospoljenosti njene brige za izbeglice i nesrećnu decu sveta.

Prvi kamp koji je posetila, u Kambodži, tokom snimanja filma u kome je igrala Laru Kroft, brojao je 400.000 ljudi. Našla se u okeanu ljudske bede i to je na nju delovalo porazno. Potom je u Sijera Leoneu videla na desetine hiljada osakaćenih, mnogo siročića i ponovo bila potpuno skrhana. Zadržavši u sebi svu ogorčenost usredsredila se na to kako da pomogne. Ta misao joj je promenila život, počela je da posmatra svet drugim očima.

Avgusta 2001. proglašena je u Ženevi ambasadorom dobre volje UNHCR. Otad neprestano posećuje naselja izbeglica i interno raseljenih lica širom planete. Anđelina je posetila, nakratko, 31. decembra 2002. Kosovo. Prvo, nekoliko manjinskih zajednica u Prištini, a onda i neke u etnički podeljenoj Kosovskoj Mitrovici, i nakon toga izjavila kako je bezbednosna situacija kad su manjine na Kosovu u pitanju i dalje diskutabilna, jer izgleda kako rat za njih još uvek nije završen.

Svoju drugu, ponovo jednodnevnu, posetu Balkanu, realizovala je u Bosni, 4. aprila ove godine, tada u pratnji svog muža Breda Pita. Posetili su Goražde, dve izbegličke porodice koje još uvek, petnaest godina nakon kraja sukoba u Bosni, nemaju gde da se vrate, a zatim i Međeđu blizu Višegrada gde je jedan od kampova UNHCR-a. Tom prilikom obećala je novčanu pomoć, koja je zaista i stigla nekoliko meseci nakon njihovog odlaska.Upravo zato što se pročulo kako, navodno, scenario njenog rediteljskog debi filma izlazi makar za korak i makar samo na psihološkoj ravni iz crno-belog obrasca dobrih i loših, Anđelina Džoli se suočila sa brojnim osporavanjima.

Burne polemike usledile su odmah nakon što se pročulo da snima film o ratu u Bosni, odnosno o ljubavi između žrtve i dželata. Anđelina je tako dirnula u još neraščvoreni koloplet traumatičnih tema, suočila se sa pitanjima umetničke slobode i cenzure, razuma i emocija, svađa i pomirenja...
Malo je (bilo) intelektualaca sa Balkana koji su se poput Lordana Zafranovića igranim filmom Okupacija u 26 slika i dugometražnim, dokumentarnim, Krv i pepeo Jasenovca ili Slavenke Drakulić, knjigom Kao da me nema (koja ima i istoimenu filmsku verziju) zaista posvetili umetničko-dokumentarističkom istraživanju fenomena zla na ovom prostoru, koji su imali svest kako zbog zatiranja i neraščišćavanja traumatizovanog, krvava prošlost Balkana uvek iznova postaje i njegova neizbežna budućnost.

Moraju se razumeti oni koji bejahu žrtvom! Na prilazima Kragujevcu sve do 90-ih godina HH veka stajale su table sa natpisom na nemačkom: „Nemci, molimo vas zaobiđite ovaj grad.“ Ali, razumevanje ište i onaj koji nije dehumanizovao sebe do pukog izvršioca naređenja kao i svaka žrtva koja je smogla psihološke snage da oprosti svom dželatu. Partizanska ortodoksija dugo je zabranjivala jednom šumadijskom domaćinu da u svom dvorištu drži spomenik nemačkom vojniku ubijenom jer je odbio da strelja Srbe po čuvenoj Vermaht formuli.

Tako je moralo da prođe nekoliko desetina godina nakon Drugog svetskog rata da bi bili snimljeni filmovi poput Noćnog portira, Braka Marije Braun, Okupacije u 26 slika ili Šindlerove liste… Trebalo je da se iscrpi pobednički trend savezničkog, ili u domaćem slučaju, partizanskog filma, kako bi umetnost mogla da izrazi i neki drugi, psihološki, ideološki ili politički, po novi poredak manje prihvatljiv, odnosno koloritniji, pogled na traumatizovanu prošlost. Prethodno je i psihijatrija zvanično potvrdila mogućnost postojanja paradoksalnosti (stokholmski sindrom) da žrtva oseti naklonost ka svom dželatu i obrnuto - dokumenta su pokazala kako je bilo i mnogih pripadnika nacističkog režima koji su se poneli drugačije od sistemski projektovanog rasističkog mejnstrima.
Srpsko društvo izgleda da nije sposobno da se samopreispita, da izvrne džepove državnih institucija, pre svega bezbednosnih službi i utvrdi činjenično stanje: ko je, kada i gde učestvovao sa srpske strane, i u čije ime, i po čijem naređenju u ratnim i drugim zločinima tokom 90-ih prošlog veka! Ne čudi zato što je i doprinos srpskog filma u tumačenju, razumevanju, osudi ili pojašnjenju najnovijih sukoba na Balkanu - mali. Od Dragojevićevih filmova Rane i Lepa sela lepo gore, nije se daleko odmaklo, ali zato Holivud i novi bosanski film već desetak godina najčešće uobličavaju noviju balkansku istoriju.

Novi bosanski film, i sam namećući i prihvatajući sve nabrojane filmske stereotipizacije, sporadično, i samo delimično, ipak otvara nove društvene i poratne vizure, poput Imamovića, o homoseksualnoj zajednici unutar muslimanskog pravovernog društva, ili Žbanićeve koja u krajnjoj instanci postavlja i pitanje zašto pravo na besplatnu ekskurziju po školama bosansko-hrvatske federacije mogu imati deca u ratu poginulih šehida (muslimanskih svetih ratnika) ali ne i (č)etnička kopilad, kako u filmu Grbavica (Esmina tajna) glavna junakinja naziva svoju kćer rođenu u nevoljnoj vezi silovane muslimanke i srpskog agresora

Status superzvezde Džolijeva inače koristi da skrene pažnju medija na patnje izbeglica i uslove života koji vode, na milione dece sveta, bez roditelja, ili napuštene, gladne i bolesne. Uvek sama pokriva troškove putovanja i boravka deleći uslove života i rada osoblja Ujedinjenih nacija na terenu, a svake godine, sada i preko fondacije Žoli-Pit, pokloni milione dolara u humanitarne svrhe.

Rođena je u El-Eju u porodici glumca Džona Vojta (Ponoćni kauboj, Oslobađanje...) i pozorišne glumice i modela Marsele Bertran. Kao tinejdžerka sakupljala je i gajila guštere i zmije, “ložila” se na mistera Spoka, nosila šljašteću odeću i isti takav donji veš, bila članica bande Slatkiš devojke, sastavljene od devojčica koje su lovile dečake i zlostavljale ih ljubljenjem do bola. Bila je prava divljakuša. Telo joj postaje poligon za tetoviranje intimnog dnevnika. Ima trinaest vidljivih tatua. Molim se za one divlje u srcu sada zatočene u kavezima, misao Tenesija Vilijemsa, krasi joj levu podlakticu, a abdomen izreka na latinskom - što me hrani, to me i ubija. Još jedna stranica intimnog tatu dnevnika na arapskom saopštava da je jedino jaka volja ono što se računa. Na drevnom kmerskom izbola je tintom jantru a šest geografskih odrednica ukazuju na mesta rođenja šestoro njene što usvojene, što u vezi sa Bredom Pitom rođene dece. Tu je i veliko slovo H kojim iskazuje ponekad i bizarnu povezanost sa starijim bratom. Tokom vremena uklonila je laserom ili pokrila novim tatuima neke od ranijih zapisa, ime bivšeg muža Boba Torntona, dalekoistočni ideogram za smrt, kao i prozor na zadnjici, što se odnosilo na njenu skitalačku prirodu. Ako je i boravila ponekad u kući, vreme je provodila viseći na prozoru. Dva simbola američkih Indijanaca, zatim zmaja kao i veliki crni krst, Endži, Mačketina, Anž, Ej Džej, što su sve njeni nadimci, nije uklonila.

Osećala se pomalo bezvrednom i bespotrebnom, pa počinje da se samopovređuje i ponekad organski ne može da podnese da je neko dodirne. Sa svojim dečkom, takođe pankerom, počinje da istražuje ravan sadomazohizma. Jednom se osećala tako jadnom da je iznajmila nekog da je ubije. Sažaljivi ubica joj je rekao da će to zaista i učiniti ako i za mesec dana bude isto mislila.

Sa četrnaest Anđelinu progoni misao o smrti. To je period kada počinje da brazda telo žiletima, sakuplja noževe, sečiva i to je početak stvaranja njene danas impresivne kolekcije. “Mlad si, pijan, u krevetu si, imaš sečiva i eto sranja“, kaže. „Ritual bolnog samopovređivanja donosio mi je neku vrstu olakšanja, bio nešto terapeutsko. Postoji deo mene koji nije baš potpuno, hm, čitav ili bar ne sve vreme. Svi imamo i svoju tamnu stranu”, ponovila je jednom.

Otuđenje od oca jer je varao njenu majku odvešće je ka shvatanju da krvna veza i nije najbitnija. Porodica se stvara, gradi se, bila je ubeđena usvajajući prvo dete. Tako je mislila sve dok nije upoznala Breda Pita. Usvaja decu, prvo sedmomesečnog kambodžanskog dečaka, zatim šestomesečnu Etiopljanku. U međuvremenu rađa prvo devojčicu Šilon Nuvel, usvaja trogodišnjeg Vijtnamaca, a onda rađa blizance, dečaka i devojčicu, opet sa Bredom Pitom.

Bila je udata dva puta, a na prvom venčanju sa glumcem Džonom Li Milerom nosila je crne kožne pantalone i belu majicu na kojoj je pozadi sopstvenom krvlju ispisala mladoženjino ime.

Šta se u svetu zaista dešava, van Holivuda i njenog sopstvenog kosmosa, saznala je kada je, pre nego što će postati ambasadorka dobre volje počela da obilazeći kampove stradalnika upoznaje čemer čovečanstva. A onda je objavila i knjigu Beleške sa mojih putovanja, o ljudskim patnjama, posebno patnji dece sveta. Tokom vremena humanitarnu aktivnost podiže na politički plan. Pojavljuje se tokom Svetskog dana izbeglica u Vašingtonu, a zatim i na ekonomskom forumu u Davosu, ne samo kao lobista nego i kao govornik po pozivu.

Bez obzira na to što bih volela da nikad nisam posetila Vašington, ipak, bio je to način da se stvari pokrenu, rekla je.

Sve što zaradi deli na tri dela - jedan ostavlja na stranu, s drugim živi, a treći poklanja.

Filmske žrtve i dželati
Upravo zato što se pročulo kako, navodno, scenario njenog rediteljskog debi filma izlazi makar za korak i makar samo na psihološkoj ravni iz crno-belog obrasca dobrih i loših, Anđelina Džoli se suočila sa brojnim osporavanjima. Burne polemike usledile su odmah nakon što se pročulo da snima film o ratu u Bosni, odnosno o ljubavi između žrtve i dželata. Anđelina je tako dirnula u još neraščvoreni koloplet traumatičnih tema, suočila se sa pitanjima umetničke slobode i cenzure, razuma i emocija, svađa i pomirenja...

Malo je (bilo) intelektualaca sa Balkana koji su se poput Lordana Zafranovića igranim filmom Okupacija u 26 slika i dugometražnim, dokumentarnim, Krv i pepeo Jasenovca ili Slavenke Drakulić, knjigom Kao da me nema (koja ima i istoimenu filmsku verziju) zaista posvetili umetničko-dokumentarističkom istraživanju fenomena zla na ovom prostoru, koji su imali svest kako zbog zatiranja i neraščišćavanja traumatizovanog, krvava prošlost Balkana uvek iznova postaje i njegova neizbežna budućnost.

Moraju se razumeti oni koji bejahu žrtvom! Na prilazima Kragujevcu sve do 90-ih godina HH veka stajale su table sa natpisom na nemačkom: „Nemci, molimo vas zaobiđite ovaj grad.“ Ali, razumevanje ište i onaj koji nije dehumanizovao sebe do pukog izvršioca naređenja kao i svaka žrtva koja je smogla psihološke snage da oprosti svom dželatu. Partizanska ortodoksija dugo je zabranjivala jednom šumadijskom domaćinu da u svom dvorištu drži spomenik nemačkom vojniku ubijenom jer je odbio da strelja Srbe po čuvenoj Vermaht formuli.

Tako je moralo da prođe nekoliko desetina godina nakon Drugog svetskog rata da bi bili snimljeni filmovi poput Noćnog portira, Braka Marije Braun, Okupacije u 26 slika ili Šindlerove liste… Trebalo je da se iscrpi pobednički trend savezničkog, ili u domaćem slučaju, partizanskog filma, kako bi umetnost mogla da izrazi i neki drugi, psihološki, ideološki ili politički, po novi poredak manje prihvatljiv, odnosno koloritniji, pogled na traumatizovanu prošlost. Prethodno je i psihijatrija zvanično potvrdila mogućnost postojanja paradoksalnosti (stokholmski sindrom) da žrtva oseti naklonost ka svom dželatu i obrnuto - dokumenta su pokazala kako je bilo i mnogih pripadnika nacističkog režima koji su se poneli drugačije od sistemski projektovanog rasističkog mejnstrima.

Srpsko društvo izgleda da nije sposobno da se samopreispita, da izvrne džepove državnih institucija, pre svega bezbednosnih službi i utvrdi činjenično stanje: ko je, kada i gde učestvovao sa srpske strane, i u čije ime, i po čijem naređenju u ratnim i drugim zločinima tokom 90-ih prošlog veka! Ne čudi zato što je i doprinos srpskog filma u tumačenju, razumevanju, osudi ili pojašnjenju najnovijih sukoba na Balkanu - mali. Od Dragojevićevih filmova Rane i Lepa sela lepo gore, nije se daleko odmaklo, ali zato Holivud i novi bosanski film već desetak godina najčešće uobličavaju noviju balkansku istoriju.

Novi bosanski film, i sam namećući i prihvatajući sve nabrojane filmske stereotipizacije, sporadično, i samo delimično, ipak otvara nove društvene i poratne vizure, poput Imamovića, o homoseksualnoj zajednici unutar muslimanskog pravovernog društva, ili Žbanićeve koja u krajnjoj instanci postavlja i pitanje zašto pravo na besplatnu ekskurziju po školama bosansko-hrvatske federacije mogu imati deca u ratu poginulih šehida (muslimanskih svetih ratnika) ali ne i (č)etnička kopilad, kako u filmu Grbavica (Esmina tajna) glavna junakinja naziva svoju kćer rođenu u nevoljnoj vezi silovane muslimanke i srpskog agresora.

Autori: Milorad Pavlović i Lidija Kujundžić
Objavljeno 4. novembra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3123

2010-10-29T14:58:00.009+02:00

Navučeni na miksetu

Komercijalno čudo se dogodilo – pojavio se Gramofondžija sa genijalno upakovanim miksom Why Don’t You

Niotkud, pojavio se Marko Milićević (Gramophonedzie) sve sa MTV Adria nagradom u naručju. I što je još bolje tu priči nije kraj. Ako njegova numera Why Don’t You osvoji najviše glasova (glasati do 4. novembra na: http://ema.mtv.co.uk/vote) gledaćemo kako mu, u Madridu, 7. novembra uručuju MTV EMA nagradu za najbolje izvođenje u Evropi.

„Do sada je jedino Marko Nastić predstavljao našu scenu širom sveta, a sada imamo dva Marka koji su hedlajneri velikih svetskih festivala i klubova. Lepo je videti da u toj industriji, koja je hiperindustrija, neko odavde napravi toliki uspeh”, kaže Uroš Radenković (di-džej Evoks) iz Evropskog centra za kulturu i debatu GRAD.

Gramofondžijin miks postigao je planetarni uspeh koji se meri sa oko četiri miliona preslušavanja samo na Jutjubu. Milićević je kao osnovu koristio melodiju Mekojevog bluz standarda koju su 40-ih izvodili Pegi Li i klarinetista Beni Gudmen (neko će se setiti i mis Džesike iz crtaća “Ko je smestio Zeki Rodžeru?”).

„Kombinujući originalni izvor sa novom bas linijom i ritmičkim i producentskim inovacijama – stvorio sam plesni hit koji pripada malo poznatom žanru sving-hausa“, objašnjava Gramofondžija, diplomirani dizajner i producent na Akademiji umetnosti u Beogradu i Red Bull muzičke akademije u Dablinu. Pošto je Gramofondžijina izdavačka kuća Virgin Positiva u Engleskoj tamo je prvo izbio na top-liste a ovde je poznat pre svega po špici za rijaliti-šou „Veliki brat“.

„Marko je katapultiran u sam vrh svetskog di-džejinga i lepa budućnost je pred njim. Ali ovde, sada, imamo novi talas. Njegov uspeh sigurno će baciti akcenat na ovo podneblje. Imamo novi talas mladih srpskih di-džejeva. Oni stvaraju produkciju koja može da stane rame uz rame sa svetskom. Njihove uspehe ćemo tek slaviti“, kaže Pera Di Reda, DJ Peppe i vlasnik kluba The Tube koji spada u onih 10-15 ljudi koji su početkom 90-ih bili nukleus onog što će izrasti u domaću di-džej scenu.

Jačaju prvo dens i hiphop da bi zatim primat preuzeli - trens, haus, dramnbejs i tehnohaus! Krajem 1993. i početkom 1994. u klubu Akademija di-džejevi Strob, Mark Vi, Aj, Avalanš, 245/1... organizuju žurke na kojima se pušta elektronska muzika. Didžejing pokret se ubrzo širi na Filozofski, u prvu Industriju, u Košutnjak, novobeogradske hangare, tašmajdanske katakombe, na Adu ciganliju, brodove, splavove, Kalemegdan… što bi se reklo: „Haus je veći od planete!“

Domaća scena formirala se oko ekipa kao što su bile Integra (Strob, Mark Vi, Avalanš, Aj, ...) uglavnom „jahači ploča” sa Akademije; Kozmik (Paunović, Janjić, Podunavac..), koji čine tonci sa radija B92; Spejsart, koji je preteča kasnijeg Eksperimenta; Kodeks (Fejiz, Toksik); Hepi pipl (Lale, Zmija...)

„Bilo je i starijih di-džejeva od nas, a jedan od najpoznatijih je sigurno Zoran Modli. Pre pojave industrije i tehno scene, di-džej je bio neko ko je puštao muziku i imao status kao, bez uvrede, kelner ili šanker. Bili su to ljudi koji su dolazili prvi i odlazili poslednji kući“, kaže Goran Kovačević, legendarni di-džej Zmija koji sebe smatra trećom generacijom. Oni su uglavnom bili navučeni na vinil i verovatno bi mogao da se sagradi novi Belvil kada bi svi di-džejevi na gomilu stavili pare koje su dali za ploče.

Scena se polako profiliše, a tehno muzike je sve više na Trećem programu, radiju B 92, Radio SKC ... Sa „Industrijom“ septembra 1994. godine di-džejing se opasno zalaufao. Vasina ulica često biva zakrčena ljudima koji čekaju da uđu na svirke, a disk džokeji se promovišu kao prave zvezde.

Gostovanja najpoznatijih di-džej imena iz sveta, kao i internet, ranih devedesetih, ruše i u kulturi nametnute međunarodne sankcije tadašnjem režimu.

„Baš disk džokeji su prvi probili sankcije. Koferi, puni muzike, su prokrijumčareni za vreme sankcija kada ovde nije bilo ploča, kaseta“, priseća se di-džej Zmija i dodaje: „Dolazili su nam iz Londona mnogi koji su tada bili bitni na sceni. Prvi koga se sećam je Barn Jork koji je bio di-džej i urednik „Vaks magazina“ i posle „Miksmaga“. Ovi časopisi su čitani kao „Zabavnik“ u nekim kućama, sa prijateljima, sa pincetom u ruci.

Polomljeni bitovi, sinkopirani i nepravilni ritmovi lome brzinom i snagom, jednolično bas pulsiranje brzine od 120 do 160 udaraca u minutu i skrečovani muzički pasaži sa ploča kojima di-džejevi vešto manipulišu, pretvaraju Beograd u istinsku prestonicu regionalnog didžejinga i elektronske muzike. Za razliku od danas, kada di-džejevi moraju prvo da stvore nešto svoje da bi ih pripustili za pult u klubovima, didžejing je sredinom 90-ih isključivo bio miksanje vinilnih longplejki. Zatim se pojavljuje Fajnel skreč softver (koji imitira Roland 303) i jedan od prvih koji počinje da ga koristi je Marko Nastić. Ovaj program omogućava da se uz pomoć kodiranih ploča i MP3-a miksuje sa laptopa.

Tehno je započeo svoj beogradski život u jedinoj prodavnici gde je polovinom 90-ih mogao da se kupi tehnološki, kasetom već prevaziđen nosač zvuka - ploča. Bila je to „Hepi pipl šop“, u bloku 70 koju je držao Lale. Hepi pipl tim će doprineti razvoju novog didžejinga u Beogradu. U prodavnici su postojala i jedina dva „javna” gramofona u gradu a kao „kompetentni” prodavac za pultom radi šesnaestogodišnji Marko Nastić, do Gramofondžije i jedini domaći „manipulator pločama” koji se može pohvaliti naznakama internacionalne karijere. Andergraund scena dominira a trendovi su trens, tehno, dramendbejs, haus i tekhaus, kao i miks svih tih pravaca. Najviše disk džokeja regrutuje se iz novobeogradskih solitera. Beogradski di-džej pokret, donekle, ali, samo donekle, ništi tezu o tehnu kao idealnom ventilu režima 21. veka. Marko Nastić zajedno sa Dejanom Milićevićem kao Tinejdž tehno panks rade di-džej verziju turneje „Nije ljudski ćutati“ tokom vladavine režima srušeniog na prelazu vekova. Snagu ritualnog plemenskog kolektivizma di-džej pokret demonstrira i u, takođe elektronski svesnom, Novom Sadu, kada se na Dunavskom keju 2000. godine organizuje „Nulti Egzit”.

Tehnologija i globalizacija čine svoje.

„Danas je mnogo jednostavnije doći do svega, programi su sve sofisticiraniji, ali osim veštine miksovanja neophodan je i osećaj i muzički ukus. Bez svakodnevnog rada skoro je nemoguće uskladiti brzine pesama koje idu istovremeno, odnosno neprimetno prebaciti se sa jedne numere na drugu“, kaže di-džej Evoks koji je sve to učio na gramofonima. Danas to može i na ce-de plejerima ili laptopu. On dodaje: „Nemam ništa protiv bilo kakvog vida prezentovanja muzike, od strane bilo koga, sve dok je krajnji proizvod dobar i ima efekat na publiku“.

Istovremeno došlo je do hiperprodukcije i komercijalizacije muzike u kojoj je sve više treša.

„Nemoguće je ispratiti sjajna a kamoli sva izdanja muzičkog sveta“, kaže manekenka Marina Đorđević koja kao di-džej pušta muziku u klubovima kao što su Soho, Apartman a pomalo i po Zagrebu, Skoplju, Berlinu. Njeni favoriti su uglavnom prinčevi elektrozvuka: Holi goust, Mungolijan džetset, Princ Tomas... a sa domaće scene izdvaja mladog i zasad neafirmisanog producenta 33.10.3420. Marina nije jedina di-džejka u Beogradu. Tu su Maja Uzelac, autorka emisije „Kulturni nokaut“, Tijana T, Slavka, Cuši...

Ipak, domaća di-džej scena gubi bit. Gubi snagu kojom je onomad razbijala međunarodne sankcije, i preostalo joj je još samo da se nada čudu. Ali, komercijalno čudo se dogodilo – pojavio se Gramofondžija sa genijalno upakovanim miksom Why Don’t You. Ali da li to može da spasi domaću di-džej scenu? Konačnog odgovora nema, ali kao što primećuje Evoks: „DJ scena u Beogradu počela je da propada još 2005. Većina klubova se komercijalizovala, a besplatne žurke velikih pivara i duvanskih industrija uništile su prodaju karata i obezvredile sam koncept underground žurki“. S druge strane, sve je više novih faca, toliko da je otvorena i prva didžejing akademija u Srbiji.

Didžejing i festivali
Posle 2000. godine Beograd dobija di-džej festivale. Najznačajniji su „Ovo je moj grad” u drevnoj vrtači na Tašmajdanu gde se održavalo „Poselo“. A po prirodi ostaje „pravoverni“ jer se koriste samo ploče, dok „Urban ekspirijens festival“ ide korak dalje ne samo zato što su na programu osim andergraunda i džangl, salsa, fank, dip haus, progresiv, trajbl haus, već i zato što se dopušta upotreba digitalne opreme. Uloga didžejinga veoma je naglašena i tokom prvih Egzit festivala na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu.

Autori: Milorad Pavlović i Lidija Kujundžić

Objavljeno 28. oktobra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3122

Srpsko-američka vojna saradnja

2010-10-22T01:17:00.006+02:00

Kažeš Amerika - misliš NATO

Photo: Ministarstvo odbrane Republike Srbije

Kako je Program državnog partnerstva sa Nacionalnom gardom Ohaja postao mezimče dveju zemalja koje su pre deset godina ratovale, a saradnja u oblasti odbrane najbolji deo bilateralnih odnosa ove dve zemlje

Iako Srbija još nije isporučila Ratka Mladića Haškom tribunalu, srpsko-američka vojna saradnja cveta. To je nedavno ponovila usred Beograda i Hilari Klinton, državna sekretarka SAD. „Vaša vojska je postala tako profesionalna da izaziva poštovanje naše vojske. Postoji jedinstveno partnerstvo između srpske vojske i Nacionalne garde Ohaja i ono je za uzor. Smatramo da na mnogim frontovima postoji napredak koji lepo govori o srpskom narodu“ rekla je između ostalog Klintonova za nacionalnu televiziju.

Naravno, Vašington nije zaboravio na Mladića ali očigledno je da on, uoči pregovora o Kosovu, nije za njih presudan uslov. To je vidljivo pre svega u retoričkom obrtu gde su gotovo svim zvaničnicima NATO i SAD puna usta mostova saradnje i centralnog značaja Srbije za bezbednost regiona. I Ministarstvo odbrane ceni da srpsko-američka saradnja u oblasti odbrane predstavlja najbolji deo bilateralnih odnosa ove dve zemlje. Srbija ima tri nivoa međunarodne saradnje: multilateralnu, zatim bilateralnu i regionalnu vojnu saradnju koja je posebno važna za nas ako ni zbog čega drugog a onda zbog Centra za atomsko-biološko-hemijske odbrane u Kruševcu, Centra za obuku službenih pasa u Nišu i naravno završetka izgradnje baze „Jug“ koja je zamišljena da postane regionalni centar za obuku onih koji se pripremaju za multinacionalne (mirovne) operacije.

Bitna su i tri dokumenta. Sporazum o snabdevanju i međusobnim uslugama jer je omogućio razmenu roba i usluga između dve zemlje, kao i vežbe podrške mirovne operacije i humanitarne misije. Zatim, Sporazum o neširenju oružja za masovno uništenje. I možda najbitniji kamen srpsko-američke vojne saradnje je Sporazum o statusu snaga (SOFA) iz 2006. godine. Potpise na ovaj dokument koji definiše pravni status vojnog osoblja i imovine koja je privremeno u Srbiji stavili su Kondoliza Rajs, tadašnja sekretarka SAD, i Boris Tadić, predsednik Srbije i tako su omogućili Program državnog partnerstva sa Nacionalnom gardom Ohaja.

Taj program je smesta postao mezimče dveju zemalja koje su pre deset godina ratovale tomahavcima, kasetnim bombama, vilama i mikrotalasnim pećnicama. Najkonkretniji oblik ovog programa bio je projekat „Humanitarne asistencije“ iz avgusta 2009. godine kada je Evropska komanda oružanih snaga SAD utrošila oko milion dolara na popravku škola, vrtića u Sokobanji, Lapovu i Prokuplju. Naravno, sve to je bilo izdašno propraćeno u domaćoj štampi i na televiziji. Međutim, stručnjacima je mnogo zanimljivija ona skrivenija strana saradnje – obuka.

Krajem februara, a prilikom poslednje posete Nacionalnoj gardi Ohaja Miloje Miletić, načelnik Generalštaba VS, zaključio je da je saradnja intenzivnija kada je reč o školovanju i usavršavanju oficira i podoficira, razmeni i obuci malih jedinica, zajedničkim vežbama, razvoju civilno-vojne saradnje medija i vojne medicine, ali i o saradnji obaveštajnih jedinica nije rekao ništa.

Prema podacima Ministarstva odbrane od 2004. do 2010. godine bilo je 50 različitih oblika školovanja i usavršavanja u SAD. Kroz IMET (US International Military Education and Training) program američkog ministarstva odbrane i CTFP (Counter Terrorism Fellowship Program) u kome pored nadležnog ministarstva učestvuje i Stejt dipartment, od 2007. do 2010. godine prošlo je 187 predstavnika Ministarstva odbrane. Ukupno osam oficira završilo je komandno-štabno, a sedam generalštabno usavršavanje, dok je 21 još u Americi. Koliko je to u dolarima ili dinarima nije navedeno, ali vojni eksperti tvrde da su Amerikanci utrostručili sredstva za školovanje našeg vojnog kadra. Trenutno to je, uključujući i specijalne kurseve engleskog jezika, oko tri miliona dolara.

Amerikanci su bitan akter u odnosima Srbije sa Severnoatlantskom alijansom, pre svega, kroz program Partnerstvo za mir.

Učestvujemo u radu komiteta i radnih grupa alijanse i u radu Srbija-NATO grupe za reformu (za koordinaciju aktivnosti) koja je posle dve i po godine u julu ponovo živnula, a zatim opet stala. Tu su i konsultacije eksperata iz 23 oblasti (bilo je ukupno 99 susreta) u okviru Pojedinačnog programa saradnje (PzM) koji je, valjda zbog krize, značajno sveden u ovoj i 2011. godini. Prioriteti Srbije u Partnerstvu za mir su primena Ugovora o bezbednosti informacija, aktivno uključenje u Koncept operativnih sposobnosti, kojim se jača saradnja vojne efikasnosti multinacionalnih snaga, što je posebno bitno u misijama, i uspostavljanje misije Srbije pri NATO u Briselu, na čijem čelu bi trebalo da bude brigadni general Nebojša Đukanović.

U okviru Procesa planiranja i revizije (iz PzM) VS učestvuje sa jednom motorizovanom pešadijskom četom, vodom vojne policije, ABH vodom i dva medicinska tima.

Međutim, kad se priča svede na dolare i prodaju oružja, odnosno koliko i na koje sve načine mi profitiramo u vojnoj saradnji sa SAD, konkretnih podataka, odjednom, nema nigde. Što ne znači da ih nema nego da nisu dostupni. Zato je vrlo teško proceniti koliko su bolji odnosi sa američkom administracijom išli naruku domaćoj namenskoj industriji ali činjenica je da se Srbija na svetsko tržište oružja i vojne opreme polako vraća iako nije članica NATO-a. Zna se da Srbija ima vajde jer snabdeva SAD, a verovatno i još neke NATO zemlje, takozvanim nestandardnim kalibrima – od onih 7,62h39 mm za kalašnjikov automatske puške AK 47 do tenkovske municije. Takođe nije tajna da deo pomenutog naoružanja završi, legalno, kod regularnih oružanih snaga Iraka.

„Srbiji se ovim poslovima daje nadoknada za sve ono što je izgubila u konfrontaciji sa NATO snagama. Istovremeno to je način da bar donekle kompenzujemo ono što nam Irak duguje odranije za oružje i vojnu opremu“, objašnjava vojni analitičar Aleksandar Radić.

Prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira o izvozu teškog naoružanja od 1999. do 2008. godine Srbija je isporučila pet samohodnih oklopnih vozila „NORA B/52 155mm“ u Mjanmar. A Irak je kao deo ugovora vrednog 250 miliona dolara, 2007. godine poručio 20 školskih aviona „lasta“. Takođe, bez američkog blagoslova državna zajednica Srbija i Crna Gora, nikada ne bi 2001. i 2004. godine isporučila Makedoncima onih 22 minobacača UBM-52 (122mm), odnosno Mjanmarcima 90 haubica M-56 (105mm) i M-101A1 (115mm). Osim toga, koliko pristup starim-novim tržištima znači, jasno je ako se ima na umu da je domaća namenska industrija samo u 2008. godini izvezla naoružanje i opremu vrednu 400 miliona dolara. Dogovorena su dva velika posla, iz Srbije će u Alžir i Irak biti izvezeno oružje i tehnologija vredni više od 600 miliona dolara. Srbija danas izvozi oružje u više od 60 zemalja, a najznačajnija tržišta su zemlje Bliskog istoka i Severne Afrike. Naše oružje cenjeno je i na Dalekom istoku i u Južnoj Americi. Iako je Srbija u „Partnerstvu za mir“, predvorju NATO-a, od 2006. godine, malo je domaćih proizvoda našlo put do tržišta 28 NATO zemalja.

Prednost imaju članice alijanse zbog takozvanog NATO broja, bez koga je nemoguće plasirati proizvode na tržište od 500 miliona stanovnika. Najznačajniji izvozni proizvod je municija. Osim baruta i eksploziva cenjeno je i naše streljačko naoružanje.

Međutim, na zid ćutanja i potpunu netransparentnost naleću i mediji i relevantne stručne nevladine organizacije, poput recimo Beogradskog centra za bezbednost ili Centra za evroatlantske integracije, kada traže podatke koliko, ukupno, para vredi saradnja sa Nacionalnom gardom Ohaja kao i koliko je dolara težak Plan vojne saradnje Srbije i SAD za fiskalnu 2011. godinu iako neki, verovatno sasvim mali, deo ide iz džepova poreskih obveznika.

Zbog anti-NATO raspoloženja u Srbiji koje je prilično jako, nije zgodno danas govoriti o ulasku u NATO. Zato se razgovara o uključenju Srbije u evropski sistem odbrane i bezbednosti, a ne kaže se da je on potpuno nezamisliv bez NATO jer ga čine 22 EU zemlje, SAD, Kanada, Norveška, Island, Albanija, Hrvatska i Turska. Važan kanal u toj saradnji je EUKOM (U. S. European Command) na čijem je čelu američki admiral Džejms G. Stavridis koji je istovremeno i vrhovni komandant NATO snaga u Evropi. Mnogo toga još nije na željenom nivou, ali razmena osnovnih informacija i treninzi postoje. Pažljivo se govori kako se naši vojnici pripremaju za učešće u borbenim jedinicama EU a ne NATO.

Trenutno Vojska Srbija planira međunarodne vojne aktivnosti za 2011. i već sada je jasno da je fokus i dalje na treninzima i vežbama. Gotovo sigurno je da ćemo sa Rumunima izvesti vazduhoplovnu vežbu Air Solution, a sa Bugarima je u planu nekoliko vojnih vežbi (Balkan Energy Security Exercise, Marines 2011 i Saber Down 2011). Kako god da se stvari izgovore, jasno je da se Srbija uveliko priprema za učestvovanje u multinacionalnim mirovnim i vojnim operacijama, ne samo UN već EU i NATO-a, i bilo bi dobro da se o tome, i svim ostalim ključnim vojnim pitanjima, javno diskutuje.

Deminiranje
Najviše novca za deminiranje Srbije koje je počelo 2003. godine, a traje i danas izdvojile su SAD. To je 5,46 od ukupno 12,25 miliona dolara za obuku deminera, opremu uklanjanje i odlaganje mina, neeksplodiranih granata, bombi i improvizovanih eksplozivnih naprava koje su zaostale iz ratova sa Hrvatskom, Bosnom i posle NATO bombardovanja. Do 2009. godine očišćeno je ukupno 58 lokacija odnosno 8.749.566 kvadratnih metara a sve akcije su koordinirali International Trust Fund i Centar za deminiranje Srbije. U protekloj godini SAD su uložile milion dolara za uklanjanje kasetne municije sa četiri lokacije u Srbiji opštini Vladimirci, Kraljevo, Brus i Sopot.

Prestaje još samo da se reši pitanje na aerodroma „Ponikve”. Kako je „Užička nedelja” svojevremeno objavila, tamo su zatrpana dva lovca MIG-21 i šest lovaca-bombardera „orao”. Navodno, ovi avioni su naoružani klasičnim vojnim sredstvima a ne kasetnim bombama i, što je još zanimljivije, u tekstu se tvrdi da „podzemna eskadrila” možda postoji i na sjeničkom aerodromu. Razminiranje ove lokacije biće izuzetno teško, naročito ako je tačno da su delovi prednje noge koja drži nos „orla“ i prsten motora napravljeni od legure koja sadrži i osiromašeni uranijum.

Gardisti iz Ohaja i srpska vojska
Nacionalne garde u Americi, od kojih je nama najpoznatija ona iz Ohaja, preteča je savremene američke vojske. Nastala je još u vreme američke revolucije i rata za nezavisnost, a danas gotovo 15 odsto čine žene. Nacionalnom gardom svake savezne države SAD komanduje guverner. Po organizaciji, na lokalnom nivou, dosta podsećaju na teritorijalnu odbranu i civilnu zaštitu SFRJ jer gardiste zovu upomoć posle recimo uragana Katrine i sličnih besova prirode. Naravno, štite oni i živote i imovinu Amerikanaca, a uskoče i kada policiji prigusti. Na federalnom nivou gardisti pružaju podršku vojnim ciljevima SAD i pod komandom su predsednika Baraka Obame. Gardistima iz Ohaja zanimljiva su naša ratna, naročito medicinska, iskustva. S druge strane, Amerikanci nas podučavaju kako da što bezbolnije okončamo profesionalizaciju vojske, ali tako da jednog dana ipak bude u stanju da se priključi NATO savezu.

Autori: Žana Bulajić i Lidija Kujundžić

Objavljeno 21. oktobra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3121

Krstić vs. Đilas

2010-10-22T00:46:00.008+02:00

Drama na dvoru

Kritika savetnika predsednika Republike upućena gradonačelniku Beograda je pre odmeravanje moći nego pluralizam mišljenja

Iako izborna skupština Demokratske stranke još nije zakazana, nervoza istaknutih članova je sve opipljivija i svaka zgodna prilika se koristi za ispipavanje pulsa javnosti. Poslednji probni balon ispustio je Nebojša Krstić, savetnik za medije predsednika Republike, u blogu „Demokratija i posledice” na sajtu B92. Inspiracija mu je opet bio Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i stranački kolega. Ovaj put ne zbog seče platana u Bulevaru (kao što je Krstić komentarisao na tuđim blogovima) već zbog Parade ponosa.

Da podsetimo, Đilas je posle nereda i Parade ponosa, između ostalog, rekao: „Poznat je moj stav o ovoj manifestaciji. Upozoravao sam da će ovo da se desi i ne verujem da će ljudi koji su je organizovali zbog toga sutra imati veća prava – čak će homofobičnost biti veća”.

Savetnik Krstić je 12. oktobra, između ostalog, na blogu napisao: „Ukoliko danas nemate pravo da budete gej i to javno iskažete, sutra nećete imati pravo da budete Jevrejin, član DS, ili da budete plavokosi gradonačelnik Beograda.” Usledio je 381 komentar, a blog je pročitalo skoro 5.500 ljudi i Demokratska stranka je vrlo brzo, za badava, dobila rendgenski snimak raspoloženja dela naroda ne samo povodom Parade ponosa već i odnosa u Demokratskoj stranici i političkoj sceni Srbije.

Sam Krstić tvrdi da je sa gradonačelnikom Draganom Đilasom u korektnim odnosima i da ne zna kako ih javnost tumači.

„Inače, moje mišljenje na blogu je moj lični stav. Nije to ni prozivka ni napad, već kritika nečeg što je javno izgovoreno. U demokratiji svako ima pravo na svoje mišljenje, oni koji se ne slažu imaju pravo da kritikuju. I sam trpim kritike na svom blogu“, kaže Krstić za NIN.

A o tome šta mu predsednik Tadić kaže o najnovijem blogu koji je izazvao veliku polemiku u javnosti, Krstić odgovara: „Nisam razgovarao o tome sa predsednikom Srbije.“

Na pitanje zašto sa Đilasom nije nasamo razgovarao i tako pokušao da suprotstavljena mišljenja zadrži unutar stranke, već mu je uputio javnu kritiku, savetnik Krstić kaže: „Odgovoriću nasamo svakome ko mi nešto kaže nasamo“ i zaključuje da u javnosti postoji centralnokomitetski odnos prema politici konstatujući da nije lako naučiti demokratiju.

Meta Krstićeve kritike, gradonačelnik Đilas nije želeo da komentariše priču o sukobu sa jednim od najbližih predsednikovih saradnika, a Jelena Trivan, član predsedništva DS-a smatra da nema reči o sukobu, razmiricama ili prepucavanju između gradonačelnika Beograda i savetnika predsednika Srbije.

„Radi se o demokratskoj polemici i dijalogu. Naši funkcioneri imaju različite stavove i kulturu dijaloga. Nebojša Krstić je više puta isticao kako na blogu iznosi lične stavove koji nemaju nikakve veze sa strankom i njegovom funkcijom u Predsedništvu”, kaže Jelena Trivan.

Da li to znači da se blogu savetnika Krstića pridaje preveliki značaj jer to je, ipak, samo njegovo lično mišljenje a na stav stranke ili Borisa Tadića, lidera DS i predsednika Srbije?

„Ne bih rekao da je ovo dolivanje ulja na vatru, već pokušaj da se ispeglaju razlike u DS. Đilas svakako predstavlja konzervativniju, tradicionalniju struju u stranci, za razliku od nekih savetnika i kabinetlija predsednika Tadića koji nisu oduševljeni Đilasovom interpretacijom događaja vezanih za Paradu ponosa”, kaže Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu i dodaje: „DS ima razvijene struje koje u blagom obliku podsećaju na frakcije i dopušta pluralizam mišljenja. To je luksuz koji sebi može da priušti samo velika stranka ili stranka na vlasti.”

Ipak da je blog napisao neko ko nije član vladajuće stranke, već neke opozicione partije, javna prozivka Dragana Đilasa bila bi shvaćena kao uobičajeno koškanje političkih suparnika. Javnost disonantne tonovi dva funkcionera DS-a tumači i kao trzavice na relaciji predsednik - gradonačelnik uoči dugo najavljivane izborne skupštine koja mora biti održana do kraja godine. A poznavaoci prilika u DS sve vide kao dramu na dvoru gde se različite struje u stranci bore kako bi, svaka za sebe, izborila što bolju poziciji i još više moći. Borba se vodi za najmanje dva potpredsednička mesta, iako još uvek nije sigurno da li će DS umesto dosadašnjih pet imati čak sedam potpredsednika. Jedno mesto je pripadalo Nenadu Bogdanoviću, pokojnom gradonačelniku Beograda, a drugo Vidi Ognjenović koja je ambasador u Danskoj. Kandidata za potpredsednike DS je mnogo. Viđeni su Oliver Dulić, Vuk Jeremić, Srđan Šaper i naravno Dragan Đilas. Žensko krilo bi volelo da vidi Gordanu Čomić, Nadu Kolundžiju ili Jelenu Trivan čije su stranačke akcije porasle jer je nedavno kooptirana za člana Predsedništva DS.

Inače, Đilas je važio za čoveka u koga predsednik Srbije i lider demokrata ima izuzetno poverenje. Sa druge strane, Đilasova pozicija jača. Mnogi njegovi potezi kao gradonačelnika Beograda doneli su mu poene ne samo među stranačkim kolegama već i kod građana.

„Uostalom, Đilas se pokazao kao odlučan, preduzetan i dostojan da bude gradonačelnik Beograda, tako da mu popularnost raste. Međutim, još je bitnije što on u odnosu na neprikosnovenog lidera stranke predstavlja relativno autonoman izvor vlasti i moći, što mnogi u DS-u mogu samo da priželjkuju”, kaže Stojiljković.

Za sada niko od pretendenata nije obznanio kandidaturu za potpredsednika DS, niti iko dovodi u pitanje to da će Dragan Đilas biti jedan od izabranih na skupštini DS. Prvo, jer je Đilas gradonačelnik najbogatijeg i najrazvijenijeg grada u Srbiji. Drugo, jer je Bogdanović dok je bio prvi čovek prestonice bio i jedan od potpredsednika DS-a, pa je nekako prirodno da se to ponovi i u Đilasovom slučaju. Treće, jer je malo verovatno da će Đilasu neko osporavati mesto potpredsednika zato što je već i gradonačelnik Beograda i predsednik gradskog odbora DS-a. I četvrto, ali ne najmanje bitno, predsedniku Tadiću, čiju poziciji niko zasad ni ne pokušava da ugrozi, najviše odgovara da se funkcioneri DS bore za moć - međusobno.

Autori: Žana Bulajić i Lidija Kujundžić

Objavljeno 21. oktobra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3121

DžEJMI ŠEJ, DIREKTOR ZA POLITIČKO PLANIRANjE NATO-a

2010-09-10T19:10:00.004+02:00

Žalim zbog kolateralne štete

Kada ste u kriznoj situaciji pravite greške. Naravno, svestan sam kakav imidž imam u Srbiji zbog pređašnje uloge portparola NATO-a

Posle jedanaest godina čekanja, šesnaest neuspelih pokušaja i jednog izneverenog obećanja datog na Koledžu Evrope u Brižu (Belgija) novinar NIN-a bio je razočaran. Ponuda nije obećavala, ali su bar uslovi bili kristalno jasni: 20 minuta razgovora, samo o strateškom konceptu, bivša Jugoslavija i bombardovanje da se ne pominje. Tu se nije moglo učiniti mnogo toga, osim da se NATO službenici stavi do znanja da intervju, koliko god bio ekskluzivan, neće otići i štampu ako se Džejmi Šej bar malo ne potrudi. Problem, naravno, nije bio u tome da Šej, koji se u lestvici NATO-a popeo do pozicije, otprilike, trećeg najbitnijeg čoveka u civilnoj strukturi alijanse, govori o dokumentu koji će sledećih deset godina služiti kao bukvar NATO-a, već u demokratskom deficitu ovog „uzmi ili ostavi“ aranžmana. Ipak, uz pomoć par trikova razgovor je, u prenaglašeno učtivoj atmosferi, potrajao 48 minuta i nekoliko sekundi. Baš zato što je Džejmi Šej sada direktor za političko planiranje u Kancelariji generalnog sekretara NATO-a i baš zato što je nekada kao portparol alijanse tokom bombardovanja SR Jugoslavije, osmehnut, sipao gorke i cinične reči, 26. avgusta 2010. u središtu NATO-a pomenuta mu je i kolateralna šteta.

Kajete li ste, bar malo, što se smislili izraz kolateralna šteta?
- O da! Totalno! Žalim zbog kolateralne štete! Ali znate, kada ste u kriznoj situaciji pravite greške. Pod velikim ste pritiskom i nemate baš vremena da se udubljujete u svaki termin koji upotrebite. Naravno, svestan sam kakav imidž imam u Srbiji zbog pređašnje uloge portparola NATO-a, ali mislim da nisam ja lično smislio taj termin, nego da je to bilo za neki film sa Arnoldom Švarcenegerom [prim. aut.- premijera filma „Kolateralna šteta“ bila je 4. februara 2002. godine]. Veoma sam zahvalan vašem nedeljniku što mi je, posle toliko godina, dao priliku da govorim o alijansi i kako ona sada funkcioniše.

Da li NATO traži novi razlog postojanja ili je koncept samo način na koji će alijansa sledećih deset godina voditi svoje poslove?
- Novi koncept nije pitanje ponovnog izmišljanja alijanse jer su njena uloga i ključne vrednosti satkane u Vašingtonskom ugovoru koji je napisan pre 61 godinu kada je bezbednosna situacija bila sasvim drugačija. Zato, otprilike, svakih deset godina u NATO-u imamo tendenciju proizvodnje novog koncepta, kako bismo u skladu sa novim bezbednosnim pretnjama interpretirati osnivački ugovor.

Još važeći koncept je iz 1999. i tada je u centru pažnje bila Jugoslavija i upravljanje krizom? Šta će sada biti u fokusu alijanse?
- Devedesetih NATO je bio pre svega evroatlantska regionalna organizacija. Posle pada Berlinskog zida najveći izazov je bio stabilizovati Evropu. S jedne strane to je značilo da moramo dopreti do Rusije i pokušati da prevaziđemo stari sindrom hladnoratovske konfrontacije, a sa druge strane da otvorimo vrata za dalje proširenje. Mađarska, Češka i Poljska su 1999. postale NATO članice.

A kako je alijansa dočekala raspad Jugoslavije i ratove koji su usledili?
- Rekao bih da smo na početku potcenili nasilje koje se dogodilo u Jugoslaviji.

Šta je sada drugačije?
- Prvo, sada je misija NATO da obezbedi stabilnost daleko od Evrope. Globalno. Očigledno je da je Avganistan najznačajnija misija za NATO ali tu su i Irak, borba protiv pirata u Adenskom zalivu, pomoć Afričkoj uniji da pošalje mirovne snage u Darfur, Somaliju, Čad. Drugo, mislim da je 1999. godine još postojalo uverenje da NATO sam treba da rešava probleme vojnim putem. Naravno, vojna moć je esencijalna za obezbeđivanje stabilnosti, ali da biste danas uspeli u misiji morate mnogo više da sarađujete sa nevladinim organizacijama, civilnim agencijama, EU i UN, ljudima koji se bave vladavinom prava, ekonomijom, reformama i razvojem.

Ako NATO to nije u stanju?
- Onda vojna misija traje mnogo duže.

Dakle, gola sila nije više dovoljna?
- To se tako više ne radi. Potrebna vam je „meka snaga“. Treća razlika je da danas morate mnogo više da sarađujete sa partnerskim zemljama. Misije poput Avganistana potpuno su nezamislive bez Australijanaca, Novozelanđana, Japana.

Kao i Kine i Rusije, zar ne?
- Tačno tako. I četvrta bitna razlika između 1999. i sada je da jača svest da se suočavamo sa sve više novih izazova koji zahtevaju političku akciju isto koliko i vojnu intervenciju čak iako direktno nema napada na teritoriju neke članice. Sada je bitno kakve su posledice i u kojoj meri utiču na stanovništvo. Tako, imate na primer hakerske napade na Estoniju 2007. koji ne predstavljaju privremenu neprijatnost ili sporadičan incident. To je bio napad na vladine servere i cela država bila je potpuno blokirana sve dok nismo našli načina da premostimo i preusmerimo komunikacije. Sličan efekat na stanovništvo imaju veštačke energetske nestašice, klimatske promene i terorizam, koji i dalje ostaje u fokusu.

Čini se da za NATO neće biti problem da opiše nove pretnje nego da odluči hoće li češće primenjivati pravo na kolektivnu odbranu iz člana 5 Vašingtonskog ugovora?
- Paradoksalno je da je NATO prvi put upotrebio član 5 ne kao odgovor na napad koji se dogodio u Evropi, već na Sjedinjenim Američkim Državama. Uveren sam da oko ovog pitanja moramo biti otvorenog uma. Pretpostavljam da će 5. član ostati izuzetak i da će se koristiti samo u slučajevima kada je ugrožena bezbednost svih.

Moramo primetiti da su svi napadi 11. septembra 2001. izvedeni samo na teritoriji SAD.
Naprotiv, 11. septembar bio je napad na sve nas. U Svetskom trgovinskom centru u Njujorku poginuli su ljudi iz 65 zemalja. Napadi Al kaide, akcije koje su finansirali ili planirali pogađaju mnoge zemlje NATO-a, ipak jedna zemlja ne može doneti odluku umesto svih - potreban je konsenzus.

Znači, jednoglasno donošenje odluka u novom konceptu neće biti zamenjeno kvalifikovanom ili nekom drugom većinom? Zanimljivo je da li će alijansa kao organizacija imati više nadnacionalnih karakteristika ubuduće?
- Nema govora o tome da će NATO menjati način odlučivanja konsenzusom ili status međuvladine organizacije.

U poslednje vreme dosta se govori o restrukturiranju vojnih komandi, čak i ukidanju nekih poput one u Lisabonu što predstavlja i osetljivo političko pitanje. Hoće li u konceptu biti nešto o tome?
- Rekao bih da u NATO postoji konsenzus da je sadašnja komandna struktura prevelika, statična i da nam je potrebna neka koju lakše i brže možemo da izmestimo. Takođe, komandna struktura je multinacionalni i integrativni elemenat NATO-a. Po meni, ključni stav je da se taj pristup zadrži, ali da osmislimo komandnu strukturu kakva nam je potrebna i kakvu možemo priuštiti. Kada to uradimo možemo razmišljati gde neki štab treba da smestimo. Naravno da će to biti delikatni pregovori, ali koliko ja znam do sada smo uspevali da i oko toga postignemo konsenzus. Uostalom, neće to biti prvi put da nam se tako nešto dešava i siguran sam da ćemo na kraju dana imati zadovoljavajuće rešenje.

Da li je plan da ubuduće bude više generala sa recimo dve zvezdice koji će imati „dva šešira“, to jest dva šefa, što poprilično zbunjuje recimo Amerikance?
- Imamo to u postojećoj komandnoj strukturi, ali ne znam da li će toga biti još više u budućnosti. I čini mi se da se Amerikanci dobro snalaze u svemu tome.

U izveštaju nezavisne ekspertske grupe postoje oprečna stanovišta o odnosu sa Rusijom?
- Ubeđen sam da i NATO i Rusija kao svetske bezbednosne rizike vide terorizam, hakerske napade, trke u naoružanju. Za Rusiju je od izuzetnog značaja da NATO misija u Avganistanu bude uspešna sa stanovišta borbe protiv narkotika i posledica po talibane. Takođe, sarađujemo i u borbi protiv pirata u Adenskom zalivu. Verujem da je bolje da se usredsredimo na onih 90 odsto zajedničkih interesa nego na onih 10 odsto gde imamo različite pozicije.

Trenutno su odnosi NATO i Rusije u uzletu, a često su i na nizbrdici. Naročito kada se pomene raketni štit, zar ne?
- Ne kažem da nemamo različite poglede o tom pitanju s vremena na vreme. Rusija je velika sila sa sopstvenim interesima ali njihovo vođstvo u poslednje vreme šalje vrlo pozitivne signale vezano za raketni štit, a generalni sekretar je u nekim od svojih govora predložio da se zajednički radi na pitanju raketnog štita.

Ipak Rumunija, Bugarska... su zabrinute što se ne zna dokle će i kojom brzinom alijansa razvijati odnose sa Rusijom?
- U NATO postoji konsenzus da NATO i Rusija zajedno mogu da pruže veći nivo evroatlantske bezbednosti. Što se tiče alijanse ta ponuda i dalje stoji, mi želimo da u NATO-Rusija savetu bude još više konsultacija i zajedničkih akcija.

Za usvajanje novog koncepta potreban je konsenzus, hoće li generalni sekretar posetiti svih 28 prestonica NATO zemalja?
- Moj šef Andres Fogh Rasmusen posetiće sve saveznike kako bi postigao konsenzus o ključnim idejama nacrta. Ali za njega nije samo bitno da NATO dobije novi papir, već kvalitet dokumenta. Nećemo imati mnogo koristi od novog koncepta ako ga svi zajedno ne primenjujemo.

Da li će partnerske zemlje uključujući Rusiju, Srbiju itd. imati uvid u nacrt kako bi eventualno dale komentar?
- Strateški koncept je pre svega NATO dokument koji obavezuje 28 članica i one su te koje će pregovarati i eventualno, jednoglasno, usvojiti koncept. Ipak, Madlen Olbrajt je tokom prethodnih faza konsultovala sve partnere i održana je serija susreta sa zemljama u Partnerstvu za mir, Mediteranskom dijalogu, Istanbulskoj inicijativi za saradnju i naravno kontakt-zemljama. Na jednom od tih okruglih stolova učestvovala je naravno i Srbija.

Da se dotaknemo daljeg proširenja, alijansa će nastaviti politiku otvorenih vrata ili je to pogrešna pretpostavka?
- Ne grešite, bar ne što se tiče NATO perspektive. Uostalom pogledajte - Slovenija, Hrvatska i Albanija su članice. BJR Makedonija je sasvim blizu da uđe u NATO, Crna Gora ima akcioni plan za članstvo, Bosna i Hercegovina je pozvana ali ostaju još neki uslovi da se ispune. Uprkos problemima koje smo imali 1999. godine odnosi sa Srbijom su mnogo bliži i imamo dobre partnerske dogovore.

Ipak javno mnjenje u Srbiji ima, moglo bi se reći, anti-NATO raspoloženje. Smatrate li to ozbiljnom preprekom za članstvo?
- Za tango je potrebno dvoje i podrška javnog mnjenja je bitna. Ubeđen sam kako je na zemlji-kandidatu da proceni da li je spremna da odluči da li želi ući u NATO. Članstvo u NATO je ipak fundamentalan spoljnopolitički izbor koji zemlju obavezuje za stalno. Znamo da se u demokratiji vlade menjaju svakih četiri, pet godina i baš zato mora da postoji politički konsenzus. I da budem potpuno iskren, u demokratiji javna podrška se ne stiče medijskom kampanjom iz NATO-štaba ovde u Briselu, već to zavisi od vašeg političkog vođstva. Mora da postoji konsenzus, ali to ne znači da vaša vlada mora da se slaže sa svakom pojedinačnom politikom NATO-a. Ako postoji politička volja da Srbija želi u NATO, da je spremna da se sprovedu reforme i da ispunjava ostale kriterijume, ne vidim razloga da ne bude deo alijanse.

Objavljeno 9. septembra u nedeljniku NIN br. 3115

NIN u središtu NATO

2010-09-03T09:33:00.007+02:00

Letnji predah Alijanse

Tri dana, u tri NATO štaba priča se vrtela samo oko tri velike stvari - novog Strateškog koncepta, prepakivanja komandne strukture i transformacije misije u Avganistanu

Poseta novinara i vojnika na zadatku u Američkoj misiji pri NATO-u bila je danima unapred najavljena, ali kapija Komande združenih snaga u Brunsumu (Holandija) nije se podigla sve dok njihova „pratnja“ nije došla i preuzela „goste“. Nenaviknutost na bespogovornu poslušnost i vojnu disciplinu učinila je da se najmanje jedan od posetilaca smesta osetio kao uljez. Valjda zato što su fotoaparati i mobilni telefoni, vrlo kulturno, zabranjeni još u autobusu.

Sve što je 25. avgusta 2010. godine izgovoreno u NATO komandi odakle se upravlja avganistanskom misijom proglašeno je za – nezvanično. Ista pravila važila su i sutradan u Monsu (Belgija). Uprkos skulpturi Posejdona kome je oduzet trozubac da bi se s vrata iskusila miroljubiva priroda NATO-a, kod novinara NIN-a preovladao je osećaj otuđenosti. Tu pomoći nije bilo. Proradile su emocije, jer se nalazio u Savezničkoj komandi za operacije pri Vrhovnoj komandi savezničkih snaga za Evropu (SHAPE) odakle su 1999. strateški birani ciljevi za bombardovanje SR Jugoslavije.

Tek treći dan u Briselu bio je nešto drugačiji. Mere bezbednosti su iste i u sedištu Severnoatlantske alijanse, ali diktafoni mogu da prođu. Opuštenosti je ovde, kao, osetno više jer su civili brojniji od vojnika, ali kako se međusobno nose predstavnici 28 članica NATO-a i svih partnerskih zemalja koje u Briselu imaju diplomatska predstavništva vidi se sa hodnika. Iako se svuda i stalno govori o zajedništvu, donošenju odluka konsenzusom i značaju malih (i)li siromašnih država u vojnim operacijama – jasno je ko su glavni igrači. Tako ispred vrata Njenog veličanstva Elizabete II stoji ogroman, sav kao od zlata, grb Ujedinjenog Kraljevstva. A koga slava nekadašnje imperije ne ozrači, secnuće ga strava pred ulazom u američku misiju, jer sav taj mermer i bronza zaista bude nelagodu kod svakog ko ne bi da ga živog sahrane čak i ako je grobnica veličanstvena.

Dakle, tri dana, u tri NATO štaba priča se vrtela samo oko tri, velike, stvari - novog Strateškog koncepta, prepakivanja komandne strukture i transformacije misije u Avganistanu koja je, naravno, uspešnija nego što se to sa strane nekom čini. Donošenje novog Strateškog koncepta 25. avgusta ušlo je u treću, poslednju, fazu kada je Andres Fogh Rasmusen, generalni sekretar Alijanse u svojoj rezidenciji okupio tim. Kako nezvanično NIN saznaje, polovinu čine Džejmi Šej i Džejms Apaturai, nekadašnji i aktuelni NATO portparoli, a za ostale se zna da im je engleski, takođe, maternji jezik. Namera Rasmusena je da uz njihovu pomoć lično napiše smernice kojima će se NATO sledećih deset godina rukovoditi. Ideje vodilje su od maja 2010. javno dostupne u izveštaju i preporukama nezavisne ekspertske grupe, tj. „saveta mudraca“ na čijem je čelu sve vreme bila Madlen Olbrajt, bivša državna sekretarka SAD.

Zamišljeno je da dokument bude kratak, lako razumljiv i, što je najvažnije, prihvatljiv svim zemljama članicama. Trenutno postoje dileme kako će Rasmusen obezbediti ovaj poslednji uslov, hoće li s nacrtom obići sve prestonice NATO članica kako bi pokazao da glas svake jednako vredi, jer je teoretski protivljenje jedne male zemlje dovoljno da pokvari sve i da samit u Lisabonu 19-20. novembra 2010. pretvori u tužan skup šefova NATO država. Na osnovu debate koja se praktično vodi od 4. aprila 2009. i izveštaja, Rasmusen će relativno lako opisati novu bezbednosnu situaciju, odnosno nove bezbednosne izazove u koje će ući klimatske promene, veštačke nestašice energenata, pirati, hakerski napadi kao recimo onaj 2007. kada je cela Estonija bila paralisana. Generalnog sekretara najviše posla čeka u određivanju ključnih zadataka, odnosno šta Alijansa radi i kada deluje. I da li će ubuduće češće primenjivati peti član ili neke druge članove osnivačkog dokumenta iz Vašingtona, potpisanog još 4. aprila 1949.

Princip kolektivne samoodbrane iz 5. člana kada se oružani napad na jednu NATO članicu smatra napadom na sve, pa tako potpisnice, pojedinačno i zajedno, odmah mogu preduzeti sve potrebne mere, uključujući i upotrebu oružane sile, kako bi ponovo uspostavile ili održale sigurnost severnoatlantskog područja (šta god to u eri globalizacije značilo). NATO bi za tako nešto trebalo da ima saglasnost Saveta bezbednosti, ali bilo je i izuzetaka, recimo kada je 19 NATO zemalja smatralo da je režim Slobodana Miloševića potpuno izgubio kompas na Kosovu i da zato smesta treba bombardovati SRJ. Ovaj, peti, član do sada je korišćen samo u dve operacije: Eagle Assist, odmah posle Al kaidinih napada 11. septembra 2001. u Njujorku, Vašingtonu i Pensilvaniji i Active Endeavour kojom je Mediteransko more od krijumčarskog raja pretvoreno u relativno miran plovni put. Treće poglavlje ekspertskog izveštaja o partnerstvu takođe bi moglo da zada glavobolju Rasmusenu. U NATO-u postoji konsenzus da je sa Rusijom bolje sarađivati. Ali biće teško naći reči da se artikuliše kako to konkretno izvesti, koliko daleko i kojom brzinom NATO treba da razvija odnose sa hladnoratovskim neprijateljem. Osim toga, odnosi sa Rusijom svakako će biti i podtekst i u drugim diskusijama koje NATO zvaničnici nerado pominju kada naglašavaju kako im, trenutno, dobro ide s Rusima, naročito u Avganistanu. Jedna od tih vrućih tema su postavljanje američkih instalacija za raketni štit u istočnoevropskim zemljama, a druga su veštačke nestašice energenata, pre svega prirodnog gasa.

Ekonomska kriza sveprisutna je u NATO kada se govori o transformaciji vojne komandne strukture. Broj generala sa četiri zvezdice verovatno će ostati isti, ali onih sa dve neće. Iako nema nikakvih, zvaničnih, izjava ili dokumenata Portugalci su zabrinuti zbog mogućeg gašenja komande združenih snaga NATO-a u Lisabonu. Borba protiv krijumčara i švercera, narkodilera i terorista u Mediteranu i akcije spasavanja kod razornih zemljotresa poput onog u Pakistanu 2007. godine - preuzeće Napulj. Jedina uteha Portugalu je da neće biti ponavljanja scenarija kao kada je Francuska 1966. napustila vojnu strukturu NATO-a, već može proći i desetak godina pre nego što NATO stavi katanac.

Na stranu što vojnici nemaju dovoljno para da renoviraju nameštaj u bazi koja je smeštena u napuštenom rudarskom kompleksu u Brunsumu, ali manjak para jeste jedan od najvećih problema Alijanse. Kako je početkom februara Nemačka novinska agencija javila nedostajalo je oko milijardu dolara u budžetu NATO za 2010. Čak i za NATO vrtoglava suma. Konkretno, oko 890 od ukupno 1,8 milijardi dolara nedostaje u investicionom budžetu jer su infrastrukturni troškovi za združene međunarodne bezbednosne snage u Avganistanu bili „neočekivano veliki“.

S obzirom na to da je Barak Obama odobrio dodatnih 40.000 vojnika koji do kraja meseca treba da se smeste u zemlji gde su najveći problemi sveopšte siromaštvo, nepismenost i nepregledna polja opijuma, troškovi će biti još veći. Ne samo zato što će se broj vojnika stacioniranih u Avganistanu sa postojećih 84.780 povećati na oko 125.000, već i zato što je potrebno „upumpati“ čitavo bogatstvo kako bi se povećale, obučile i opremile Avganistanska nacionalna armija i specijalne snage. Stvaranje avganistanske vojske i policije je magična formula za ono što u NATO-u zovu transformacija ISAF misije a što svi ostali vide kao izlaznu strategiju. Doduše, neke članice su kao što su i obećale počele da povlače kontingente. Prvi su to učinili Holanđani. Njih 1950, mahom inženjera i tehničara, napustili su 1. avgusta iz provincije Uruzgan, ali su za sobom ostavili četiri borbena aviona F-16, tri transportnih CH-47 helikoptera i pet „apača“. Što nije bez značaja jer je, kako NIN nezvanično saznaje, donedavno tuce helikoptera nadgledalo 1.206 kilometara severne granice sa Turkenistanom, a onda su Amerikanci odnekle izvukli još 50 helikoptera i prekogranični šverc je drastično opao. Iako je situacija u Avganistanu i dalje nezadovoljavajuća NATO je optimističan. Veruju da će im nova Obamina Comprehensice Counterinsurgency (COIN) strategija obezbediti dovoljno manevarskog prostora ako ne da “stvore naciju pod paljbom“ onda bar da dostojanstveno odu i ostave avganistanske snage da se bakću sa talibanima. Za vojnike na terenu, a takvih koji su bar dve godine služili u Avganistanu ima mnogo i u Briselu, to je loša vest. Više im je odgovarala taktika „prvo pucaj, a potom postavljaj pitanja!“.

„Priča se da uvode medalju za hrabro neuzvraćanje. Oni pucaju po nama a mi smo kao kul! Pa zar je to normalno? Ali ja sam američki vojnik i izvršavam naređenje čak i kad mi se ne sviđa“, kaže američki vojnik koji već drugu godinu služi u Briselu i jedva čeka da sledeće godine opet ode na zadatak u Avganistan. Iako svakog meseca jednu nedelju sa novinarima, evropskim parlamentarcima i drugim zvaničnicima putuje u Kabul i ostale, uglavnom mirnije provincije, to nije to jer nema prave akcije. Liste čekanja za novinare koji žele da zajedno sa ISAF trupama izveštavaju s lica mesta duge su po nekoliko meseci, a peripetije sa dobijanjem viza i svih ostalih propusnica mogu da potraju i od šest do devet meseci.

„Kad smo tamo, prvi zadatak mi je bezbednost, a drugi su novinarske priče. Do sada sam izgubila nekoliko vojnika, naočari za sunce, ali svi novinari su ostali čitavi“, dodaje NIN-ov anonimni saradnik koji je iskusio i kako je to kada neprijateljski metak okrzne zadnjicu. Najveća mora kopnenih trupa u Avganistanu ali i stratega u NATO su improvizovane eksplozivne naprave.

Godine 2005. bilo je oko 800 napada, a 2009. je bilo najmanje 8.000 uglavnom uspešnih akcija. Dodatni problem su, naročito na samom početku 2001/2002, bila minska polja koja su ostala pošto su se Rusi krajem osamdesetih povukli iz Avganistana. Oni nisu bili previše orni da pomognu Amerikancima i ostalim vojnicima NATO-a da očiste teren jer su znali da vetar ume tako gadno da duva u pustinji da se minska polja sa peskom šetaju, te su i njihove karte uglavnom neupotrebljive. Ako je verovati NATO podacima sa terena, 70 odsto žrtava izazvale su detonacije improvizovanih eksplozivnih naprava ili teroristi samoubice, a ne bombardovanja. Talibani i svi ostali kojima sadašnja avganistanska vlada nije po volji sve češće i sve uspešnije koriste eksplozive domaće izrade.

Izveštaj UN navodi da je u prvih šest meseci 2010. stradao 1.271 civil, dok ih je 1.997 ranjeno. Statistika smrti povećana je za 31 odsto u odnosu na isti period prošle godine, od toga u NATO bombardovanju poginulo je 69 osoba, dok je 229 lakše ili teže ranjeno. Za civile, vojnike i policajce situacija je i dalje najgora u provinciji Helmand i Kandahar. Vojnici ginu upravo u ovim provincijama gde većinu stanovništva čine Paštuni i gde je glavni posao uzgajanje maka zbog koga Avganistan slovi za najvećeg proizvođača opijuma u svetu. Čak su svetski mediji javili da je rođeni brat Ahmed Vali Kan Karzaj, mlađi brat predsednika Avganistana, uhapšen zbog dilovanja opijuma u Kandaharu i sada se vadi da je bio na platnom spisku CIA. Prema podacima UN kancelarije za drogu i kriminal, od 34 provincija polovina se vodi da tu više nema maka (što baš i nije potpuno tačno, ali je nekakav uspeh ipak postignut), u osam je zabeležen delimičan pad proizvodnje, u pet provincija se ništa ne događa a u četiri mak cveta sve više i više. S obzirom na to da na crnom tržištu nije došlo do drastičnog skoka cene heroina, mesta za rezervu ipak ima.

Kako u NATO štabu u Briselu kažu strategija spaljene zemlje, u ovom slučaju polja maka, ne daje željene rezultate Siromaštvo u kombinaciji sa talibanskim terorom i prljavim narko-novcem bacaju Avganistan i NATO dodatno u očaj. Nelojalnost onih koji tek treba da postanu deo specijalnih policijskih snaga za borbu protiv narkotika su muka živa i čak ni nova strategija tu ne pomaže mnogo. Združene NATO i avganistanske snage u nastajanju neutrališu oružani otpor, po mogućstvu sa što manje civilnih žrtava, a onda Avganistanci ostanu da održavaju red.

Za sada, navodno, nema pritužbi da NATO istiha pokušava da promeni demografsku strukturu problematičnih južnih pokrajina ali činjenica je da NATO ne može u vreme ekonomske krize da se biju „zelembaćima“ protiv talibana. „Avgani koje obučimo imaju platu oko 250-300 dolara mesečno, a talibani im za jednokratnu misiju plaćaju i do 500 dolara samo da iz bazuke ispale granatu na konvoj“, kaže jedan engleski potpukovnik koji se nada da će besplatno deljenje pšenice ipak podstaći poljoprivredu Avganistana. Za njega koji je primer stare škole vojne diplomatije izgradnja diplomatije je još uvek moguća u Avganistanu, ali to ne znači nužno da se unište plemenske zajednice i na silu, pod vatrom, stvori nacija. „Što budemo bolje upoznali kulturu i običaje Avganistanaca to ćemo moći bolje da ih razumemo i da im pomognemo“, zaključuje Britanac mršteći se kad ga podsete da NATO u Avganistanu ipak ima reputaciju okupatora.

Objavljeno 2. septembra 2010. godine u nedeljniku NIN br 3114

Intervju: Anatolij Karpov

2010-08-28T14:20:00.007+02:00

Poslednja šansa za spas šaha

Šah umire zbog lošeg menadžmenta oko koga stalno kruže glasine o korupciji, zbog nokaut sistema i degradacije značaja titule svetskog šampiona

photo by: Branko Belić

Hotel „Moskva“, u centru Beograda, bio je idealan ambijent za razgovor sa Anatolijem Karpovom, legendom šaha. Mrvica lenjosti u žućkastom svetlu prelama se u Toljinom glasu i nagoveštava kako mu nije bilo lako da 18. avgust preturi preko glave. Sastanci sa direktorom klinike za bolesti srca, ministrom policije, gradonačelnikom i samim predsednikom Srbije ostavili su trag na šahovskom magu.

Međutim, Karpovu nema ni mira ni odmora, sve dok krajem septembra 165 delegata Svetske šahovske organizacije (FIDE) konačno ne odluče hoće li nastaviti po starom ili bi ipak probali nešto novo. Pre nego što šah načisto odumre. Ukoliko se dogodi da Karpov nasledi Kirsana Iljumžinova - kome ni 16 godina na čelu FIDE nije dovoljno – šah, čak i ovaj domaći, mogao bi da živne. Samo za balkanske zemlje to bi značilo oko 300.000 dolara bespovratne pomoći u skorijoj budućnosti.

Spravica u rukama Alise Marić, naše najbolje šahistkinje i Karpovljevog kandidata za potpredsednika FIDE, ne prestaje da zvoni. Opet zove Gari Kasparov, za manje upućene onaj što se osam a možda i više godina borio sa Karpovom da bi 1985. konačno postao 13. i ujedno najmlađi svetski šampion u šahu. Proverava Gari da li Tolja još mrda, a on kroz smeh kaže: „Sada znaš zašto ne nosim mobilni!“

Odkud to da Karpovu u kampanji pomaže ljuti rival Kasparov?
- Mi volimo šah. Situacija je da šah umire, a mi smo odlučili da ga spasemo. Uostalom, pogledajte gde se održavaju takmičenja, u Elisti, Hanti-Mansijsku, Nalčiku, Astrahanu, Jermuku, Ulan-Batoru. Sadašnje rukovodstvo FIDE funkcioniše kao poreska uprava, ubirajući pre svega prihode od taksi. Nisam slučajno rekao kako su ovi izbori poslednja prilika da se šah spase.

Kasparov nije u vašem timu, šta on dobija ukoliko postanete predsednik Svetske šahovske federacije?
- On nije tražio nikakvu poziciju u FIDE. Rekao je da mu ne treba ništa. Dogovorili smo se da ćemo zajedno tražiti sponzore kako bismo promenili ovu katastrofalnu situaciju.

Zbog čega je, po vama, propao šah?
- Zbog lošeg menadžmenta oko koga stalno kruže glasine o korupciji, nokaut sistema i degradacije značaja titule.

Da krenemo od lošeg menadžmenta. Šta najviše zamerate Iljumžinovu, sadašnjem predsedniku FIDE?
- Moji problemi s njim počinju još 1995. godine. Tada sam odbio da budem predsednik jer sam video da postoji sukob interesa. Ne možete biti aktuelni svetski šampion u šahu i predsednik FIDE! Osim toga, pokušao sam da razgovaram s njim, ali problem je u tome što on uopšte ne ceni rad igrača. Uveren je, zapravo to mi je i rekao, da kad nabavi pare dovoljno je da zvizne i najveća šahovska imena će doći. Taj čovek smatra da je predsednik FIDE čovek br. 1 u svetskom šahu. Ali to nije baš tako.

Pominjete korupciju i da je 2008. godine nedostajalo 400.000 evra u kasi. Najdžel Frimen, blagajnik, rekao je da su vaše optužbe neosnovane.
- Kad nekog direktno optužujete za korupciju, morate da imate dokumenta. Oko Iljumžinova kruže glasine o korupciji i zato predlažem neka otvore knjige pa da vidimo. Koliko su (ne)uspešni, koliko prihoda je od komercijalnih sponzorstava a koliko od članarina federacija, procenta na takmičenja i učešća igrača na turnirima. Voleo bih da saznamo zašto odjednom, baš u izbornoj godini, mnogo više novca stiže na račun Komiteta za pomoć šahu u zemljama razvoja (CACDEC dobija oko osam odsto FEDA budžeta) i kako se taj novac troši. Gde je nestao državni kredit za vunu i zašto se na neke federacije vrši pritisak ako se ne ponašaju kako menadžment želi, odnosno zašto se nekim federacijama koje su „dobre“ opraštaju dugovi itd.

Tu su i sudski sporove koji su iznosili skoro 280.000 evra, čak ste i vi bili jedan od oštećenih koji je podigao tužbu?
- Otvorio sam ta vrata 2000. godine jer Iljumžinov nije poštovao ugovor koji je potpisan a vezano za meč svetskog šampionata u šahu. Zbog pravne začkoljice nisam na vreme podneo tužbu da bih Iljumžinova tužio u Americi, ali sam pred sudom u Lozani dobio spor i oni su platili troškove i još 50.000 evra. Drugi put sam bio svedok Tozeu koji je organizovao juniorsko svetski šampionat u šahu. FIDE je silno odlagala taj spor, ali na kraju je on dobio spor s tim što je 80 odsto bilo na teret FIDE a 20 odsto na teret Tozea.

Ako postanete predsednik, hoćete li ga izvesti pred sud ako otkrijete da je zloupotrebljavao sredstva Svetske šahovske federacije?
- Ono što pouzdano znam to je da od prošle godine na računu ima oko milion evra. Ukoliko se ispostavi da je balans negativan, naravno da ću tražiti istragu.

Na svetskom nivou najavili ste oko četiri miliona dolara investicija, odakle taj novac kad FIDE ima relativno mali budžet?
- Najviše od komercijalnih sponzorstava.

Šta je potrebno da bi bilo više sponzora?
- Da se posluje transparentno. Da se zaista poradi na marketingu i odnosima sa javnošću, a ne da recimo FIDE za nevidljiv učinak Petra Rajcsanjija isplati oko 150.000 evra.

Možete li popraviti imidž FIDE, s obzirom na to da ste evo već desetu godinu ambasador UNICEF-a?
- Svetska šahovska federacija mora da izgradi saradnju sa velikim međunarodnim organizacijama kao što su UNESKO i UNICEF. Takođe, u pregovorima smo i sa međunarodnom organizacijom mladih. Uveren sam da je ovo način da se unapredi status FIDE i da nam to može biti prednost u pregovorima sa korporativnim sponzorima.

Ako bi se obnovila stara slava šaha kao sporta, možda bi i to pomoglo?
- Svakako, ali za to je potrebno ukinuti nokaut sistem i ojačati ugled titule svetskog šampiona šaha. Nokaut sistem uveden je 1998. godine. Tu je sve izmešano: klasičan, ubrzan i brzopotezan šah, a čak je teoretski moguće da dođete do finala, možda i titule svetskog šampiona a da niste pobedili ni u jednom meču. To se nije pre bilo tako. Poslednjih deset godina imate hiperprodukciju „svetskih šampiona u šahu“. Mnogi ne znaju da je ova sportska titula ustanovljena, ako se ne varam 1886. godine i da je 1975. godine bilo svega 12 svetskih šampiona u šahu. U poslednjih deset godina dobili smo još šestoricu a za neke, maltene, niko nikad nije čuo.
Nedavno ste rekli da se FIDE otuđila ne samo od nacionalnih šahovskih federacija već i od igrača. Kako vi planirate da promenite situaciju?
- Igrači neće više plaćati FIDE kada se takmiče za titulu svetskog šampiona.

Portret šampiona
Anatolij Karpov rođen je 23. maja 1951. godine u Zlatoustu, industrijskom gradu na južnim obroncima Urala. Za drevnu igru zainteresovao se kada mu je bilo svega tri godine. Nikada nije prežalio što s Bobijem Fišerom, tadašnjim svetskim šampionom, nije odigrao meč. Prvi put Karpov je branio titulu svetskog šampiona 1978. godine kada je na Filipinima 110 dana igrao protiv Viktora Korčnoja. Zli jezici pričaju i danas da je Karpov pobedio jer je profesor Vladimir Zuhar hipnotisao njegovog protivnika.

Prvi okršaj sa Garijem Kasparovom 1984. godine završio se tako što je intervenisao Alijev, tadašnji zamenik premijera Sovjetskog Saveza: budući da je Kasparov odrastao u Azarbejdžanu gde je Alijev bio bog i batina, Karpov je, po sopstvenom mišljenju, bio pokraden, a postoje i oni koji tvrde da je Tolja doživeo nervni slom za šahovskom tablom i da je zato meč prekinut. Borba je trajala 144 partije, sve dok se, posle više od osam godina, Kasparov nije „smorio“ od igranja sa Toljom i krenuo da napravi svoj svetski šampionat. To se nije desilo, rivalstvo je trajalo sve vreme, podelilo je šahovsku silu na dva dela, koja su se ujedinila tek nedavno, kada je Kasparov podržao kandidaturu Karpova za predsednika Svetske šahovske federacije.

Objavljeno 26. avgusta 2010. godine u nedeljniku NIN br 3113

Ivan Blagojević, direktor Nišvil džez festivala

2010-08-13T16:57:00.006+02:00

Spojili smo cara i kralja

Kralj soula Solomon Burk, svetski megacar Rambo Amadeus, pokojni kralj romske muzike Šaban Bajramović i Beni Godson na 27. Nišvil džez festivalu ostaviće trag na 120.000 ljudi, a možda i za istoriju

Za mnoge Nišvil je samo lokalna muzička atrakcija. Kao sve one roštiljade i ostale ...jade gde se toči mlako pivo, pušta jeziva muzika. Međutim, za ovih 27 godina Nišvil džez festival (www.nisville.com) je izrastao u jedan, od prošle godine i zvanično, od najjačih nacionalnih festivala muzike. I sada je u stanju da ugosti čak i kralja soula Solomona Burka koji, bez reputacije, teži oko četvrt tone (250 kg). U jeku završnih priprema Ivan Blagojević posetio je redakciju NIN-a i ispričao šta će se sve dešavati na Nišvilu od 12. do 15. avgusta 2010. godine. Paradoksalno, ovaj čovek postao je poznat od Dunava do Nišave ne toliko po tome što već osamnaestu godinu za redom vodi Nišvil, već po obećanju da će spomenik Šabanu Bajramoviću otkriti makar u prikolici čak i ako gradske vlasti u svojoj premudrosti ne pronađu tačku kompromisa.

Posle svega, Šaban Bajramović ipak dobija spomenik koji je zaslužio za života. Nešto kasnije, 14. avgusta, saksofonista Beni Golson nastupa sa Kegal big bendom. Najavljujete muzičko sladostrašće i komadić džez istorije sa etiketom Made in Niš?

- Golson je svakako jedno od najvećih imena koje danas imamo u džezu i na Nišvilu. Nama je on i inspiracija i za jedno fotografisanje. Tačno u podne, sve koji su pomogli izgradnju spomenika Šabanu Bajramoviću, muzičare sa Nišvila, prolaznike - slikaćemo. Napravićemo fotografiju „Veličanstven dan na Nišvilu“, naravno u crno-beloj tehnici. Sve je to po uglednu na najčuveniju džez fotografiju „Veličanstven dan u Harlemu“ koju je Art Kejn snimio 1958. godine za Esquire magazin.

Fotografija na kojoj su Telonijus Mank, Beri Emet, Art Blejki, Dizi Gilespi, Beni Golson... inspiracija je i za dokumentarni film koji je reditelju Žanu Bahu 1995. doneo nominaciju za Oskara, zar ne?
- Tačno, a setiće se mnogi da je Beni Golson ključ zagonetke u Spilbergovom filmu „Terminal“. Glavni junak Viktor Navorski, igra ga Tom Henks, otkriva stjuardesi Ameliji Voren (tumači je Ketrin Zita Džons) da dolazi u Njujork iz svoje, izmišljene, istočnoevropske zemlje Krakozije samo da bi mu Golson potpisao fotografiju, jer je to jedini autogram koji njegov otac za života nije uspeo da dobije.

Da se vratimo samom Nišvilu, koliko posetilaca očekujete ove godine i odakle ih najviše dolazi?
- Računamo na oko 20.000 u zvaničnom programu i oko 100.000 u pratećem programu festivala. A gosti nam dolaze odasvud, iz Maroka, Egipta, Holandije, Švajcarske, Hrvatske, Bugarske...

Zauzeli ste Tvrđavu, ali ne i amfiteatar letnje pozornice gde je Nišvil nekada bio?
- Mi smo sada na livadi. Ogradili smo polovinu Niške tvrđave. Mislim da se Nišvil nikada neće vratiti samo na letnju pozornicu. Ako bude sreće da nas država, grad, ministarstvo i sponzori i dalje prate, festival će rasti i ovih pet bi moglo da preraste u deset stejdževa. Jedan, recimo folkmjuzik ili Šaban Bajramović stejdž, svakako treba da bude u amfiteatru letnje pozornice.

Zvuči kao receptura Exit festivala?
- Egzitovskim konceptom napravljen je zaokret koji će verujem dosta festivala kopirati narednih godina. Uostalom Nišvil je džez festival a džez je osnov iz kog su proistekli bugi-vugi, rokenrol... Ako ćemo pravo, mnoge svetske zvezde komercijalnog tipa koriste džezere. Odavno je džez postavio standarde artizma ispod kojih ne idu ni najkomercijalniji pop sastavi. Nije više dovoljno da uzmete gitaru i svirate. U ovakvoj vrsti umetničke muzike nemoguće je da samo imate energiju, sada muzičari pank bendova imaju akademiju. Isto je i sa pratećim muzičarima, recimo, Cece Ražnatović.

Nova energija Nišvila sadrži manje etno džeza a više hibridnog zvuka. Otkud taj otklon od etno džeza?
- Trpeli smo veliki pritisak ortodoksnih džezera. Oni tvrde da smo izdali džez koncepciju, a ja sam oduvek smatrao da je Nišvil džez festival više Nišvil nego džez i da predstavlja fuziju raznih stilova. Trudimo se da svakome ponudimo ponešto.

Udvarate se publici?
- Vešto kupujemo, umnožavamo publiku i stvaramo kvalitetan muzički ukus. Etno džeza je nešto manje ali nije da ga nema. Tu su Hazari i specijalni gost Kornelije Kovač, Vrelo je već dokazan sastav. A ako hoćete tu spada i pionir afro-bita, saksofonista Manu Dibango. I kod pank sastava Šljivovica koji dolazi iz Italije, imate etno džeza. Naravno, nastavićemo da forsiramo mlade bendove koji, kao Nisville future band, kombinuju našu etno-tradiciju sa klasičnom džez kulturom. Nadamo se da bi iz tog spoja mogao da nastane autentični etnodžez, proizvod koji će Zapad umeti da ceni.

Kako se svetski megacar Rambo Amadeus našao na programu?
- Spojili smo cara i kralja. Posle Solomona Burka, kralja soula, nastupa car Rambo koji je na poslednjem albumu debelo otplivao u džez. A uspelo nam je da ga uhvatimo da uz Martinu Vrbas, sa MTV Adria, bude voditelj programa.

Kad smo kod kralja soula, kako vam je uspelo da Solomona Burka ipak dovedete na Tvrđavu?
Bilo je problema zbog, kako da kažem, njegovog kraljevskog gabarita. Pristali smo da za njega montiramo poseban stejdž i da mu napravimo poseban hotelski smeštaj sa više od pet zvezdica.

Smeškate se! Hm, o koliko zvezdica govorimo?
- Onoliko koliko možete da prebrojite na nebu. Pravimo hotel na otvorenom, gde će Burk spavati i tuširati se. Znate, on ne može da uđe u nijedan lift i zato u ugovoru imamo i hidrauličnu dizalicu koja će biti potrebna da ga dignemo na binu.

Kralj soula je zaista atrakcija, ali da li ovde shvataju šta Burk predstavlja u svetu džeza?
- Većina ljudi i naročito mediji još uvek ne kapiraju koliko je on velika zvezda, u svetskim razmerama. Tom Vejts kaže za Burka da je arhitekta američke muzike i ja se s tim potpuno slažem.

Kralj romske muzike je imao džez izlete, a na Nišvilu nastupa i grupa Kal...
- Sve to radimo i zbog Šabana Bajramovića. Njemu je prvi put dodeljena Nagrada za životno delo Nišvil džez festivala, koja je ustanovljena 2006. godine.

Ovogodišnji laureat je Mirko Šouc. Zašto baš on?
- Njegova karijera traje 72 godine. On je još kao dečkić od pet, šest godina svirao na dvoru kralja Petra II Karađorđevića. I čini mi se da su se kralj i Šouc i družili. Šezdesetih godina on je proglašen za najboljeg evropskog džez harmonikaša, a pamtimo ga i kao pijanistu, dirigenta, kompozitora i aranžera.

Je li bilo nekih premišljanja?
- Pa, bilo je oko Predraga Ivanovića. Međutim, ja kao da sam imao predosećaj da on to neće dočekati. Nažalost, Ivanović je preminuo 4. maja ove godine.

A ko je vaš omiljeni gost bend ove godine?
- Ovo mi je kazna za zvezdani hotel?

Zaista nije...
- Naravno, Solomona Burka i Benija Gosona svakako želim da svi čuju uživo. Ali tu je i grupa De Phazz. Oni su jedno od velikih imena elektro džez budućnosti i uskoro bi mogli da ugroze i Ričarda Galijana. Kada je izašao njihov poslednji album, ljudi koji su s njim snimali rekli su da u poslednjih deset godina ništa tako dobro nisu čuli.

Hoće li i ove godine biti džez radionice?
- Ranijih godina smo naplaćivali radionice, ali od prošle godine imamo podršku gradonačelnika Niša tako da sada to radimo besplatno. Na osnovu poslatih snimaka odabraćemo desetak polaznika a zavisno od instrumenta i predavača ponegde ćemo pustiti da bude i duplo više ljudi.

Lepo je okrenuti se i pogledati koliko se Nišvil razvio, ali sigurno ste u ovih 18 godina imali i teških trenutaka, pregovora naročito sa televizijama. Kakvi su odnosi Nišvila sa RTS-om, B92, Pinkom?
- Imali smo fenomenalne odnose sa RTS-om dok nije nastupila era Sandre Šuše. Jedna druga urednica prošle godine molila je da se napravi dogovor i ja sam se složio. Ponudio sam da mi o svom trošku snimimo sve, a da nam RTS da nekakvu satisfakciju. Recimo, jedan nezavisan EPP blok, tek toliko da pokrijemo troškove prava i snimanja. Ponudili su nam EPP u jedan noću, a to ne možete nikome prodati. Sa B92 niko nije bio baš zainteresovan, a na Pinku smo razgovarali i sa generalnim direktorom ali na kraju su presudili da im to neće doneti zainteresovanost sponzora. Ipak mi ćemo raditi normalno. Sve ćemo snimati s deset kamera i ove godine, prvi put, pustiti on line.

Hoće li i to biti besplatno?
- Ako baš hoćete da učinite nešto za Nišvil, možete preko internet-sajta da darujete 5 dolara, ako nećete - ne morate. Iskreno, nije nam baš u interesu da mnogo pričamo o tome pre početka. Ne bismo baš totalno da ubijemo prodaju karata.

Zapravo, za sto evra obezbeđujete četiri spavanja, tri obroka dnevno, četiri ulaznice plus prevoz Beograd – Niš. Postoji li tu neka ekonomska računica?
- Nećete verovati, ali postoji. Nišvil je čudo sam po sebi.

Objavljeno 12. avgusta 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3111